Ko je odgovoran za loše kredite poslovnih banaka?

Povodom učestalih slučajeva propadanja srpskih poslovnih banaka zbog nenaplativih kredita Ekonomske Vesti su se obratile istaknutom ekonomisti profesoru Đorđu Đukiću da nam pojasni strukturu odgovornosti u domaćoj bankarskoj industriji:

„Kada je reč o obezbeđenju plasmana, postoji nekoliko nivoa odgovornosti u svakoj poslovnoj banci, bez obzira na strukturu vlasništva, koje se moraju pridržavati oni koji odlučuju o tome. U zavisnosti od ranga, ili nivoa plasmana, odgovornost snose: kreditni odbor banke, zatim izvršni odbor banke i upravni odbor banke, pri čemu je gradacija vezana za nivo kredita ili iznos koji treba biti odobren.

Svakako najveće iznose odobrava upravni odbor bilo koje banke koja razmatra takvu vrstu zahteva. Predlog za odobravanje takve vrste kredita daje faktički nadležno lice koje je zaduženo za konkretnog klijenta i razmatra ga kreditni odbor i on mora dati informaciju izvršnom odboru, a izvršni upravnom – da li i u kojoj meri su ta obezbeđenja koja se nude kvalitetna ili nisu. Jer, već na tom nivou, kada je reč o rigoroznim profesionalnim kriterijumima, ukoliko ne postoje kvalitetna obezbeđenja zahtev se skida sa dnevnog reda i ne razmatra se. To je znači jedna dimenzija.

Druga dimenzija vezana je za činjenicu da je gradacija odgovornosti, vezano za svaku banku,regulisana njenim aktima – do kog iznosa odlučuje izvršni odbor i od kog iznosa, pošto je reč o velikim kreditima, odlučuje upravni odbor.

Upravni odbor, pri čemu ja govorim kroz prizmu činjenice da sam bio član upravnog odbora jedne čisto privatne banke, donosi odluku i svaki član mora da se izjasni da li je za ili protiv i potipiše takvu vrstu odluke. Automatski time član upravnog odbora snosi odgovornost za sudbinu tog plasmana. Odluka može biti usvojena većinom glasova, a može biti da nije izglasana. Kada većina članova nije za, onda smatra da postoje ili će nastatii neki problemi, tj da je prisutna velika verovatnoća da plasman bude problematičan ili nenaplativ. Ali ono što sami profesionalni standardi nalažu je da svaki član upravnog odbora koji drži do svoje reputacije, nikada neće staviti potpis ako je kvalitet obezbeđenja loš, zato što on automatski svoju reputaciju zalaže za tako nešto kada se otkrije da je banka ulazila u plasmane koji su problematični.

Postoji još jedna stvar koja je jako bitna, a to je da, po pravilu, ako banka propada ona ne propada od jedanput, ona propada sistematski zato što su sistematski odobravani loši plasmani sa lošim obezbeđenjem. I onda banka dođe u situaciju da se konstatuje da njen kapital više nije dovoljan da se banka zaštiti od rizika koji su nastupili kada je reč o nenaplativosti kredita.

Ko treba blagovremeno da reaguje na sve to? Kontrola Narodne banke Srbije. Ona je tu i oni su plaćeni za to da redovnim kontrolama ili vanrednim kontrolama, koje može tražiti i odbor za reviziju banke ili upravni odbor banke, sagleda stanje i odredi mere koje treba preduzeti da bi se banka spasila propasti ili, pre toga, da nalogodavnim pismom naloži mere kojim treba da spreči da banka uđe u takvu fazu. Ne može se dozvoliti da banka ima velike plasmane sa povezanim licima, a da posluje sa nivoom adkevatnosti kapitala koji je neznatrno iznad propisanog minimuma od 12%.

Ako toga nema, onda automatski i centralna banka, u ovom slučaju NBS, snosi deo odgovornosti za ponašanje menadžmenta, koji je očigledno bio loš – što se vidi na primeru 5-6 propalih, uglavnom državnih banaka. U krajnjoj liniji za svu tu nebrigu, neodgovoran odnos menadžmenta koji faktički postavljaju akcionari, u ovom slučaju uglavnom država kao većinski vlasnik, osgovorna je Vlada koja je imenovala članove upravnih odbora tih banaka.

Država znači, ne mogu biti privatni akcionari jer oni i ne snose odgovornost u slučaju ovih propalih banaka. Oni snose odgovornost za svoje privatne banke i država ne mora da brine ako oni loše biraju članove upravnih odbora. Propast banke znači propast njihovog kapitala, a ne prevaljivanje tererta na poreske obveznike.

Pošto je ovde uglavnom reč o državnim bankama, sem Univerzal banke, onda to još više zaoštrava pitanje odgovornosti Vlade i guvernera centralne banke koji mora dati saglasnost za izbor člana upravnog odbora. Očigledno o tome nije vođeno računa i sada, “post festum”, konstatovanje problema i svega ovoga što se dešava vezano za brojne sudske procese je nešto što je za poreske obveznike potpuno irelevantno. Banke su propale, država je morala da isplati osigurane depozite (do 50 hiljada evra po deponentu) na teret poreskih obveznika.

Neodgovornost menadžmenta treba da preispituje sudska vlast. Ali, “de fakto”, ono što je stvarno pravilo u svetu i ono što je poslednja svetska kriza pokazala je da je umeće preventivnog sprečavanja da banke dođu na ivicu propasti, a jedan od načina je primena  rigoroznih  kriterijuma izbora, pre svega članova upravnog odbora. A, onda samim tim i izvršnog, jer upravni odbor je odgovoran za izbor lica koji su u izvršnom odboru banke, pri čemu, ne zaboravite jedan detalj koji su gubi iz vida u Srbiji, dva člana upravnog odbora moraju biti lica nezavisna od banke. Samim tim što su lica nezavisna od banke (ČITAJ: koja nemaju veze sa akcionarima) njihova odgovornost za sudbinu banke je još veća jer moraju da zastupaju javni interes. Primaju apanažu, ali, moraju da rade svoj posao na način na koji se to inače radi u bankama koje ni ova globalna finansijska kriza nije dotakla. Te banke imaju kvalitetne ljude koji sede u upravama i koji drže do visokih profesionalnih standarda i reputacije, a tek onda razmišljaju o materijalnoj naknadi, a ne obrnuto kao što je slučaj u Srbiji.

Struktura odgovornosti je precizno definisana, samo je pitanje da li se poštuje ili se biraju ljudi koji su nekompetentni i nesavesni, a onda kontorlori iz centralne banke žmure I kada je očigledno da će banka zbog isuzetno rizičnih plasmana da  propadne”, rekao je profesor Đukić.

Imaju li banke VIP klijente koji uživaju poseban režim?

“O tome je apsolutno besmisleno razgovarati. Jer, opet se vraćamo u ravan odgovornosti. Evidencija o tome da li akcionari imaju kredite, da li članovi upravnih odbora imaju kredite, sve te informacije mora da ima Narodna banka Srbije. Takav je sistem izveštavanja iz poslovnih banaka, uključujući i svaki dinar u vidu zaduženja koje ima svaki član upravnog ili izvršnog odbora, kao i sa njima povezana lica. Krediti pod privilegovanim uslovima su apsolutno neprihvatljivi jer bi to značilo kršenje propisa. A, sa druge strane bi značilo da centralna banka to toleriše. To je nešto što je regulativom vrlo lepo uređeno, samo je pitanje da li ti koji upravljaju to poštuju ili ne poštuju, odnosno da li su kažnjeni ili nisu kažnjeni za to. To je daleka prošlost, gde smo imali situaciju koju smo imali, da su akcionari jednostavno sami sebi dodeljivali kredite po povoljnijim kamatnim stopama. To sada apsolutno nije moguće. Odnosno, ako neko to radi on krši propise”, ističe Đukić.

Kakve su kazne za kršenje propisa?

“Kazne za kršenje propisa su drastične. Što se tiče Zakona o Narodnoj banci, kazne prilikom kontorle su jako velike i čak se smatralo da je zakon previše rigorozan. Međutim, je držim do toga da je zakon sasvim na mestu, jer on treba preventivno da deluje kaznama. Ono što je jako, jako bitno, to je da guverner može da ukine prvobitno izdatu saglasnost da je neko član upravnog odbora. Kao što mu je dao saglasnost da postane član, isto tako može da mu ukine saglasnost i da kaže: „ovaj više ne može biti član uprave banke“. I, što je takođe važno, jedanput kad se to desi taj više nikad ne može da bude u rukovodećim strukturama u bankarskoj industriji Srbije. Zakon je vrlo dobar, regulatorne mere su dobre, kaznene mere su jako dobre, kaznena politika je dobra, samo je pitanje da li se primenjuje. Očigledno, kao što se da zaključiti na primeru četiri-pet propalih banaka, to nije slučaj.

Ako bi se pogledalo na sajtovima banka gde su poređana imena članova upravnih i izvršnih odbora, ne retko se može videti da ti koji su članovi upravnih odbora, naročito u bankama gde je i država vlasnik, apsolutno su nekompetentni da rade te poslove. Država ih je imenovala, po partijskoj liniji. Formalno imaju diplomu, formalno su stručnjaci za finansije, a „de fakto“ oni o bankarstvu ništa ne znaju. Kada bi ih neka nezavisna komisija ispitivala da li znaju elemente koeficijenta iz stanja bilansa, nisam ubeđen da bi bili u stanju da daju odgovor na to, a bilii su na tako važnoj, dobro plaćenoj funkciji.

Banka nije preduzeće. Banka kad propadne ona može ozbiljno da poremeti finansijski sistem zemlje. O tome se kod nas apsolutno nije vodilo računa. Ja mislim da bi guverner centralne banke, kao nauk, morao da primenjuje još rigoroznije kriterijume i da zakon maksimalno suzi listu kriterijuma ko može upravljati bankom. Time bi se izbegli slučajevi kao do sada, da dođu ljudi koji su interesantni akcionarima zato što ne rade svoj posao, sede kao ikebane i primaju veliku naknadu. Zato se ja zalažem da se izmenom regulative zaoštre do maksimuma kriterijumi koje moraju ispuniti potencijalni članovi upravnih i izvršnih odbora banaka.

Ovo što se dešava je samo nusproizvod jedne stare dobro poznate činjenice ovde, a to je da kad se formira vlast dođu koalicije najrazličitijeg tipa i onda odjedanput se pojavljuju neki tzv. eksperti, zato što partija tako hoće, a koji u stvari ne poseduju elementarna znanja iz oblasti u kojoj odlučuju. Ovde je reč o funkcijama koje koje su direktno povezane sa stabilnošću finansijskog sistema Srbije.

Banke u svetu koje su imale vrhunsku profesionalnu upravu nisu propale. Njih je pogodila kiriza samo tako što su imale manji profit. Neke su ga čak I povećale. Vrhunskim profesionalcima je na prvom mestu njihova reputacija. Visoka reputacija donosi i visoku naknadu i otvorena vrata u prestižnim institucijama, a loša reputacija zatvorena vrata ne samo u bankama već i u centralnoj banci, i regulatornim telima”, zaključuje profesor Đukić.