Nemački ekonomista: Soroš se vara, Kina neće pasti

Poznati nemački ekonomista Tomas Majer (Flossbach von Storch Research Institut) u svojoj redovnoj kolumni u Frankfurter algemajne cajtungu objašnjava zašto greše oni što uzalud očekuju da pukne „kineski ekonomski balon“. Prenosimo njegovu kolumnu:

„Džordž Soroš, stari veliki čovek branše hedž-fondova, tipuje na to da će visokozadužena kineska privreda pasti u finansijsku krizu. Očekivanje da će „kineski balon“ pući nije novo. Neki to uzalud već godinama očekuju. Razlog za njihovo razočaranje leži u tome što kinesku privredu uprkos svim ranokapitalističkim zamkama još čvrsto i uspešno vodi država. Soroš i ostali očekuju da država izgubi kontrolu prema modelu krize koja se u zemljama u tranziciji dogodila 1998. godine. Kad je tamo pukao dužnički balon, potonula su ne samo finansijska tržišta, nego i valute jer su mnoge države imale teškoće da svoje platno-bilansne deficite finansiraju prilivom kapitala iz inostranstva. Ali, da li kriza zemalja u tranziciji iz 1998. godine vredi kao obrazac za budući razvoj u Kini? U to treba sumnjati. Pogled na Japan je koristan. Kao Kina od početka 90-tih godina, tako je Japan u posleratnom periodu imao industrijsko-politički vodjen uspon. Ministarstvo za spoljnu trgovinu i industriju (MITI) bilo je centralni organ planiranja industrijske politike. Sa naprednim privrednim razvojem i izlaganjem japanskih firmi njihovoj zapadnoj konkurenciji, pao je uticaj MITI. Ali to nikako nije imalo za posledicu povlačenje države iz menadžerisanja privredom. Industrijska politika na mikro planu zamenjena je makroekonomskim globalnim upravljanjem. Sa time je politika imala manje uspeha. Osamdesetih godina je centralna banka Japana pokušala ekspanzivnom monetarnom politikom da spreči jačanje jena do koga je došlo zbog labave monetarne politike u SAD. Niske kamate, na izgled opravdane niskom inflacijom potrošačkih cena, dovele su do balona, ogromnog obima, u sektoru nekretnina.

Kad je 90-tih godina „balon-ekonomija“ spektakularno pukla, pala je japanska berza akcija Nikkei za 60 odsto, a cene stanova u Tokiju za 45 odsto. Očekivala bi se oštra recesija kao u Americi i Evropi 2008/2009. Ali do nje nije došlo. Zahvaljujući masivnoj novčanoj i fiskalno-političkoj podršci, ostao je japanski rast do druge polovine 90-tih pozitivan. Tek s povećanjem PDV-a , ekonomija je 1998. godine pala u recesiju. Strogo državno vodjenje privrede, spečilo je u Japanu razvoj kakav smo nedavno imali u zapadnim industrijskim zemljama. To je bilo moguće zahvaljujući hroničnom suficitu platnog bilansa Japana, koji je zemlji omogućio da prodje bez uvoza stranog kapitala. Tome treba dodati i vernost japanskih štediša domovini. Država je imala dovoljno finansijskih sredstava na raspolaganju za popunjavanje svih rupa koje je otvorila finansijska kriza.

Danas Kina liči na Japan iz 1980-tih i 1990-tih godina. Detaljno industrijsko-političko upravljanje biće postepeno zamenjeno makroekonomskim globalnim upravljanjem. Država ima ogromne viškove štednje, koji se trenutno i izvoze, a država je umereno zadužena. Kao i u Japanu, ima dovoljno finansijskih sredstava za popunjavanje rupa koje bi otvorila finansijska kriza. Moguće je da Kinezi nisu takve patriote kao Japanci. Ali u slučaju potrebe, mogu opet biti uvedene strože kontrole kretanja kapitala, ako bi morao biti sprečen izvoz domaće štednje. I ako bi kineski balon jednom pukao, mogla bi da nastane sasvim „japanska situacija“. Tok prema japanskom modelu imao bi drugačije posledice za valutu i kamate nego što Soroš očekuje. Pošto posle pucanja balon-ekonomije deo japanske štednje nije više izvožen nego je uptrebljen za podršku firmama, bankama  i domaćinstvima, jen je u prvoj polovini 90-tih godina ojačao za 116 odsto u odnosu na valute japanskih trgovinskih partnera. Istovremeno državi je na raspolaganju bila štednja kako bi svoje brzo rastuće zaduživanje mogla da finansira po sve nižim kamatama. U prvoj polovini 90-tih pale su kamate na japanske destogodišnje obveznice za više od 4 procentna poena. Ko u Japanu vidi model za budući razvoj u Kini, može očekivati baš suprotno od onoga što se u zemljama u tranziciji dogodilo 1998. godine: jačanje valute i pad kamata!“.