Ni iskra od slobodnog novinarstva

Trebalo bi mi dva života da shvatim kako američke novinare nije bilo sramota da uopšte prisustvuju konferenciji za štampu ruskog predsednika Vladimira Putina. U Ženevi 16. juna.

Ali pomogla mi je konferencija samo „za slobodnu američku štampu“ njegovog američkog  kolege Džoa Bajdena. Sat kasnije, u Ženevi 16. juna.

Ta je konferencija za štampu bila tužna karikatura slobodnog novinarstva. Katastrofa slobodnog novinarstva.

Ne samo da američki novinari nisu ni na koji način protestovali, zbog ukidanja prava njihovim ruskim kolegama da postavljaju slobodna novinarska pitanja, samoproklamovanom vodji takozvanog slobodnog sveta, oni su to pravo ukinuli i sami sebi. Čak ne računajući činjenicu da je i nekim američkim medijima uskraćen pristup.

Američki predsednik je na toj navodnoj konferenciji za štampu bio i onaj koji pita i onaj koji odgovara. I išlo je, ipak neočekivano, glatko.

Izgledalo je najpre da će tužna karikatura od konferencije za štampu biti iscrpena rafalnom verbalnom predsedničkom paljbom sa tkz idiota. I bilo bi bolje za iluziju slobodnog novinarstva da je bilo tako. Ali nije.

Pošto je pročitao šta je imao, američki predsednik je objavio da ima spisak sa koga će pročitati imena novinara koji su unapred odabrani da mu postave (unapred dogovorena?) pitanja. I slobodni američki novinari su se poslušno odazivali na prozivku. I ne samo da im nije smetao taj sramotni odbir. Nego, kad su jednom prozvani…

Jednom je prilikom Bajdenov prethodnik Donald Tramp rekao da bi svet bio u šestom svetskom ratu da je on slušao svog (otpuštenog) savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona. E kad bi se pitali, po ratobornim pitanjima sudeći, američki novinari, Amerika i Rusija, dve daleko najveće nuklearne sile, već bi bile u 16. svetskom ratu…

Pitanja su dogovorena sa samim američkim predsednikom Džoom Bajdenom, koji je iznenadio preblagim odnosom prema ruskom kolegi? Čak ni incident, nakon konferencije, s novinarkom CNN-a, kojoj je otpisano da je promašila profesiju, ne demantuje uverljivo tu pretpostavku.

Aktuelnog američkog predsednika i odabrane američke medije veže zajednički prvoborački staž u profesionalno često nepriličnoj borbi protiv Donalda Trampa.

Zajedno s Holivudom, američki mediji imaju velike zasluge za dolazak Bajdena na vlast. Sada su, zajedno s Holivudom, deo te vlasti, nekad očaran nekad razočaran, ali uvek pod (samo) kontrolom. I tu o uvek potvrdjivanoj distanci sa koje se vlast kritički procenjuje ne može biti ni reči.

Jer da nije tako,  bar jedan od pozvanih-prozvanih novinara ucveljen zbog kršenja ljudskih prava i gušenja medijskih sloboda u Rusiji i Kini, setio bi se da pita za kolegu Džulijana Asanža? Šta ako Džulijan Asanž umre u zatvoru? Koga briga, to bi bila smrt uz lično prisustvo one demokratije koja je u američkom DNK.

Jer da nije tako, bar jedan od pozvanih-prozvanih novinara bi, iz solidarnosti s ruskim kolegama i iz protesta zbog ponižavanja profesije, pošto je prozvan, odbio da iskoristi bedno pravo na pitanje.

Znate, naše je novinarstvo permanentno kritikovano i potcenjivano, ali je čak i za vreme strašnog Slobodana Miloševića imalo takve blistave trenutke.

Jednom su se prilikom u Beogradu sastali lider Crne Gore Milo Djukanović i visoki funkcioner Miloševićeve vlasti Nikola Šainović. Novinari su ih čekali satima da rasprave komplikovane odnose Srbije i Crne Gore. Kad su se najzad pojavili, pravo da postave po jedno pitanje dobile su dve državne televizije.

Nastala je dreka i galama od protesta. Pa su velikodušno dozvoljena još dva pitanja.

Žao mi je što ja nisam, nego je jedan naš odabrani kolega ustao i rekao: NEMAM NIŠTA DA VAS PITAM!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com