Ruža Ćirković : Engleska viza samo za prijatelje!

AMANET : Prošle godine nam je u Beograd stigao novi ambasador Ujedinjenog Kraljevstva s postom oduševljenja na društvenim mrežama.Valjda u odgovor, jedan je domaći medij ubrzo s ambasadorom napravio recipročan intervju oduševljenja.U kome je sve prštalo od prijateljstva, engleske države prema nama!

Neću se vraćati u daleku prošlost da ne ljutim neke strane ambasadore u Beogradu i njihove obožavaoce,ali nekima od nas su preci ostavili drugačiji amanet o tom prijateljstvu, pa se vraćam današnjem danu.

Engleska me više neće videti, pa ovo sad mogu da napišem :nema ništa prijateljsko u proceduri propisanoj za gradjane Srbije kod dobijanja britanskih viza. O tome ni reči nema u prijateljskom intervjuu s ambasadorom. Pa se posle mediji čude što nemaju publiku!

ZNAM LI NEŠTO O SEBI, ZBOG ČEGA ME U ENGLESKU PUSTILI NE BI : Imam tako neke fiks želje i s radošću od njih ne odustajem.Da odgledam bar jednog Šekspira u Šekspirovom pozorištu „Glob“ u Londonu, na primer.

Nisam ni znala da nam za Englesku treba viza. Inače, bih se od te fiks želje brzo izlečila – urođenom samodisciplinom. Ali, pre nego što sam saznala, za svoju sam fiks želju animirala društvo.I preduzela još neke radnje…pa mi nije bilo druge nego da englesko prijateljstvo isprobam na svojoj koži.

Online upitnik koji je potrebno popuniti radi dobijanja britanske vize vrlo, vrlo je i obiman i sitničav, a završava se smehotresnim pitanjem : ima li nešto što ne znamo, a zbog čega ne bi trebalo da vas pustimo u UK?

I to mene pitaju Englezi koji su se, zajedno s Amerikancima, poslužili lažju da bi preorali Irak pri čemu je, po američkim računicama, poginulo izmedju 250 000 i 300 000 ljudi!

Pošto popunite upitnik, platite 120 funti, britansko vas ministarstvo inostranih poslova preusmerava na svog komercijalnog partnera da vam uzmu otisak prsta i snime dužicu oka… tako nešto.

Taj je postupak, u principu,besplatan.

Sem, ukoliko ne želite da vam se termin zakaže u tkz vreme za poslovne ljude, pre 9 ujutro i kasnije popodne,tad košta još – 120 funti.

E da vam kažem: od gimnazije, a to je bilo stvarno davno, ja pre pola deset ujutro, bez teške potrebe, ne ustajem!

I takvoj meni se nudi da baš tu privilegiju da ustanem pre 9, platim 120 funti. Smešnije od pitanja :ima li nešto što ne znamo, zbog čega ne bi trebalo da vas pustimo u UK?

Ali, nije mi bilo dugo smešno.

Nisam nekoliko dana, nego sam nekoliko nedelja pokušavala,a tražila sam i pomoć prijatelja, ali nisam uspela da rezervišem besplatan termin.Na sajtu na koji sam upućena, takvi termini se prosto ne nude.

Imam strah od tehnike, pomirim se, mora da sam glupa, i zamolim svog mlađeg sina da zakazivanje obavi za mene. On sav sretan što sam još jednom pokazala koliko sam pametna, ali ni on ne za dugo.Taman počeo da mi čita kako mu namerno podmećem nemoguće misije, a onda potraži pomoć prijatelja i – pogodak. Ubodu termin u skladu s mojim bioritmom.

Nisu mi rekli kako, ali moja koleginica tvrdi da ide ovako : kad te pitaju želite li poslovni termin za dodatnih 120 funti, vi odgovorite potvrdno i na ekranu se odmah pojave svi termini – i poslovni i besplatni. Ti onda, naravski, uzmeš besplatni i – vozi Miško!

Jao, ima do britanske vize još bisera, ali da ne gnjavim – dobila sam je za više ulazaka u roku od šest meseci, i iskoristila dvaput i neću više – ni po vizu, ni u UK.

BOGINJA TARA I JA : Veliki je propust otići u London, a ne otići u takozvani Britanski muzej. Čak i ako ste već bili.

Da je ulaz u Britanski muzej besplatan znaju i oni koji nisu bili ne u Britanskom muzeju,nego ni u Londonu.

Zato je gužva u Britanskom muzeju ogromna.

Mi recimo nismo uspeli da pridjemo najvećoj atrakciji tog muzeja, inače egipatskom nacionalnom blagu, ključu za hijeroglife Rosetta Stone jer se u širokom krugu oko nje odmarala grupa dece uzrasta obdaništa.Zato mi palo na pamet da bi muzej trebalo jedan dan da nameni onima koji žele da kartu plate i na miru razgledaju što ih tu zanima.

Pošto ponekad uživam u svom idealizmu, milo mi je da verujem da Britanski muzej karte ne naplaćuje jer bi jednom pravi vlasnici većine njegovih eksponata mogli da se pozovu na tkz.medjunarodno pravo i da ga tuže za tako stečenu dobit!

Ali Britanski muzej je živi dokaz da nikakvo medjunarodno pravo ne postoji odnosno, kao u drevnoj Grčkoj, postoji,ali samo za robovlasnike, za robove – jok!

Ne znam kako bih vam bolje dočarala,pa ovako :kad se oslonite na Internet sajtove,medju njima i na sajt Britanskog muzeja,u odabiru njegovih eksponata koje neizostavno morate videti, medju deset odabranih većina nije nastala na tlu Britanije. Oni su ili oteti svojim vlasnicima ili su,navodno,kupljeni pod etički više nego spornim okolnostima.

Kao božanstvene reljefne skulpture skinute sa hrama Partenon u atinskom Akropolju za koje se smatra da su jedina autentična zaostavština radionice najpoznatijeg vajara antike Fidije.Ko ih nije video, ne zna kakvu je lepotu propustio. I koje Grčka traži da joj se vrate.

U strahu da grčki premijer Micotakis ne iskoristi njihov susret da to pitanje opet postavi, britanski premijer Riši Sunak krajem prošle godine je otkazao susret sa grčkim kolegom.

Britanija je 1963.godine,dakle u vreme zrelosti antikolonijalnog osvešćivanja,donela zakon kojim se restitucija blaga otetog matičnim državama zabranjuje.Ali ne i njegovo pozajmljivanje na duži rok.

Pa je Britanski muzej tako odgovorio na zahtev grčke vlade : povraćaja nema,ali možemo da sarađujemo.

Ako za božanstveni Fidijin friz sa Partenona, Britanija tvrdi da ga je lord Elgin,zamislite,kupio uz dozvolu tadašnjih otomanskih vlasti, za takodje božanstvenu zlatnu skulpturu boginje Tare priznaje se da je bukvalno oteta svom vlasniku na Šri Lanki.

A Britanci su našli neke tutumrake na Šri Lanki,kakvi se lako nalaze svuda,koji anonimno tvrde da je Tari, čija te lepota mora očarati ,bolje u Britanskom muzeju nego u matičnoj zemlji ,gde su tako božanstvenu znali da je naprave,ali sad ne bi znali da je čuvaju…

Slučaj zlatnog lava, koji je nosio tron,a svojevremeno je zajedno s državom otet indijskom Tipu sultanu za kaznu što je ,kod živih Britanaca, šurovao s Napoleonom, sličan je.On se nalazi u umetničkoj kolekciji britanske kraljevske porodice,a ja sam ga videla u Vindzoru.Ali njega u Indiju, može biti, i ne moraju da vrate, pošto su Indijci u velikom broju zapucali kod njega u Britaniju …

A TAKO LJUBAZAN SVET, ČUDO JEDNO : Naime, više od polovine sveta na londonskim ulicama -pravim ljudskim košnicama,tamnoputo je.Nisam gledala statistiku,ali čini se da preovladjuju Indijci i Pakistanci.

Londonske ulice se uveče menjaju na zanimljiv način.Njima nekud idu ogromne količine mladog sveta – verujte mi, treba bar pola sata šetati duž Ridžent strit,pa na Picadilly cirkus da sretnete sredovečnog čoveka.To je,s ekonomskog stanovišta,pozitivan pokazatelj.

Britanci su,bez izuzetka, neobično ljubazan svet.Koga god što zapitate na ulici, posveti vam se maksimalno. Nude pomoć ukoliko im se učini da je trebate,i ako je ne tražite.Mada smo tamo već zalazili, izgubili smo se na putu za Tejt galeriju – pošto joj se učinilo da sva njena objašnjavanja nisu urodila plodom, jedna gospodja odluči da nas lično do tamo odvede.Ipak, ova ljubaznost nije u suprotnosti s užasnom viznom politikom prema našoj zemlji,niti je u suprotnosti s još užasnijim britanskim držanjem prema otetom tudjem blagu.Ta je ljubaznost stvar dobrog vaspitanja,naime,rutine.

Nekada smo se čudili scenama iz moskovskog metroa -Rusi nisu gubili vreme,gotovo svako je buljio u neku knjigu.Kad sam poslednji put bila u Moskvi, knjiga u metrou nije bilo.Ali su svu buljili u svoje mobilne telefone.

E u Londonskom metrou je pravi čitalački čas.I ne samo u metrou.U Green parku sam srela devojku, čita knjigu – u hodu.

Kad smo kod parkova, koji u Beogradu ionako retki prete da sasvim nestanu pred histerijom gradnje, u Londonu su divni.Ali ih ne bih pominjala da me nisu iznenadili – privatni parkovi.U koje može da udje samo onaj ko ima ključ.Provirila sam u jedan u blizini javnog Ridžent parka – u celom parku sedi jedan čovek na klupi i odmara.

A KOD ŠEKSPIRA, ZLATNIKE NE PRIMAJU : I sad o pozorištu „Glob“ zbog koga smo i zapucali u London.

Pošto smo kupili karte, naravno online, pozorište nas je obavestilo o dve stvari : ukoliko već ne znamo,scena je na otvorenom, a predstave se, kao za vreme Šekspira, zbog vremenskih neprilika ne otkazuju !Zato, spremite se.Srećom vreme je bilo super.

Ali drugo, u pozorištu „Glob“nema keša – sve se, i piće u pauzi, kupuje online putem.Uuu, tu sam se razočarala.Očekivala sam da sve bude kao kod Šekspira.E tu će moj sin : pa šta si htela, da plaćaš zlatnicima ?!

Eeee, nije se Šekspir samo toliko modernizovao.Već ste sigurno čuli da su Englezi iz baleta „Krcko Oraščić“ izbacili kineski i arapski ples jer su, po njihovim a ne po mišljenju Arapa i Kineza, uvredljivi za Kineze i Arape.U skladu sa zahtevima nove političke korektnosti doterali su i „Magbeta“.Kralj Dankan je sada žena,a Banko, od koga po legendi vuče korene dinastija Stjuart, crnac je.

Engleska klopa je grozna.Čak i kolači.Dok sam u Londonu pregledala portale britanskih novina, pojavi se recept za neku čorbu u koju idu i kiseli krastavčići.Pošteno rečeno, sad više ne znam engleski li je recept ili nije.Uglavnom, spremim tu čorbu,kad se vratim kući,na užas mladjih članova porodice.Pitaju me otvoreno šta se to strašno sa mnom dogadja te sam prešla na kuhinju koja se ne može jesti?Da se odbranim od moguće likvidacije : nemojte tako,kažem, to sam uzela od Engleza? Pa ti si u mnogo težem stanju nego što smo mislili,kažu mi, ko je još uzimao recepte od Engleza?I čitaš li ti,na Internetu je njihova kujna predmet najgorih za…..cija.

Onda se setih, kako Poaro kratko i jasno kaže :Englezi nemaju kuhinju,samo hranu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com