Da li svaki nemački kancelar potpisuje akt poslušnosti Americi?

Svakog maja, a povodom godišnjice osnivanja SR Nemačke, to se pitanje postavlja iznova, u Rusiji i češće i sa političkom zlobom: Postoji li takozvani Kanzelar akt, koji je dužan da potpiše svaki nemački kancelar pre stupanja na dužnost i njime se obaveže na poslušnost SAD u spoljnopolitičkim, vojnim i ekonomskim pitanjima?

I oni koji tvrde da takav Kancelar akt postoji (ili je postojao) priznaju da ga nikada nisu videli.

Evo šta je 2009. godine napisao Egon Bar, blizak saradnik  bivšeg nemačkog kancelara Vilija Branta o toj najvećoj državnoj tajni Nemačke, a objavljeno je u magazinu Zeit pod naslovom „Tri potpisa i jedna državna tajna“ i sa podnaslovom: Jesen 1969. godine, saveznom kancelaru Viliju Brantu podnet je na potpis jedan tekst. On je najpre odbijao da ga potpiše, a onda je to ipak učinio.

„To je bilo jedne od prvih večeri u palati Šaumburg pošto se Vili Brant tamo uselio. On je saznao i osetio veliku razliku izmedju šefa jednog resora, iako je kao ministar inostranih poslova i vicekancelar bio naročito istaknut, i saveznog kancelara na čelu jednog dobro uigranog vladinog aparata. Funkcija je zaista pričinjavala zadovoljstvo. Doneo sam Brantu svoj nacrt pisma njegovom sovjetskom kolegi Kosiginu, kome je on želeo da ponudi neformalnu razmenu mišljenja. Brantu je bilo važnije da izvesti  o tome šta „mu se danas dogodilo“. Jedan visoki službenik doneo mu je na potpis tri pisma. Svako namenjeno ambasadoru jedne od tri sile – SAD, Francuske i Velike Britanije – u njihovoj funkciji visokih komesara. Time je on trebalo da saglasnošću potvrdi, one obavezujuće rezerve koje su oni uneli u svoju pisanu saglasnost na Osnovni zakon od 12. maja 1949. godine. Kao nosioci neopozivih prava pobednika, oni su za Nemačku kao celinu i Berlin suspendovali one članove Osnovnog zakona, odnosno stavili ih van snage, za koje su smatrali da ograničavaju njihovu supremaciju u odlučivanju.

To je važilo čak i za član 146. kojim je bilo predvidjeno da se posle ujedinjenja Nemačke Osnovni zakon zameni Ustavom. Član 23 nabrajao je pokrajine u kojima je „najpre“ trebalo da važi Osnovni zakon, dok je u drugim delovima Nemačke trebalo da stupi na snagu posle njihovog priključenja.

Ta anticipacija onoga što se dogodilo 1990. godine nije Trojka 1949. godine mogla ni da odobri ni da nasluti. Značajno za ceo taj vremenski period je da je Veliki Berlin iz člana 23 bio amputiran, što je tadašnjem gradonačelniku bilo naravno poznato.

Brant je negodovao što je od njega zahtevano da „jedno tako potčinjavajuće pismo“ potpiše. Najzad, on je izabran za saveznog kancelara i obavezao se zakletvom. Ambasadori teško da su mogli da ga smene. Tada su ga uputili u činjenicu da je takva pisma potpisao i Konrad Adenauer, posle njega Ludvig Erhard, a zatim i Kurt Georg Kizinger. Tu ništa nije promenila činjenica da su vojni guverneri u medjuvremenu postali visoki komesari i da je sem takozvanim Nemačkim ugovorom i ulaskom u NATO 1955. godine bila proglašena nemačka suverenost. On je zaključio: „Dakle, potpisao sam i ja“. I nikada više nije o tome govorio.

Još je Adenauer kao državnu tajnu tretirao svoje priznanje supremacije saveznika. To priznanje nije dobro pristajalo atmosferi koja je vladala deset dana pre osnivanja države i tri sile takodje nisu imale interesa da taj uslov za ono što se dogodilo 23. maja objavljuju na sva zvona. To nije bio jedinsten slučaj.

Ograničenja nemačkog suvereniteta postojala su pravno nepromenjena dok je Nemačka bila podeljena i dok ona nisu formalnim Ugovorom o miru zvanično okončana. Kapitulacijom 8. maja 1945. godine suverenitet Rajha je prešao na pobednike. Nemačka ga je dobila nazad tek kada je na snagu stupio dva-plus-četiri sporazum od 15. marta 1991. godine.

Pobednici su insistirali na neopozivosti tih kompetencija tokom celog tok vremenskog perioda, naravno ne samo pre rodjenja Savezne Republike nego i kad je ona 1955. postala saveznik. Kad sam jednom kancelarska pisma pomenuo nekadašnjem saveznom predsedniku Rihardu fon Vajczekeru on je na moje iznenadjenje reagovao čudjenjem, o njima on ništa nije znao. Nije bilo potrebno posebno da negira: Nemci koji su u tome učestvovali kao i saveznici imali su isti interes da se ta manifestacija ograničenog nemačkog suvereniteta ne iznosi u javnost”.

Prema Egonu Baru, nemački kancelari jesu potpisivali potvrdu o ograničavanju suvereniteta svoje zemlje, ali samo do 1991. godine.