Djukić /Drašković :Privreda Srbije je neokolonijalna, može li se to popraviti

Poslednjih decenija nekritički primenjena teorija neoliberalizma učinila je privredu Srbije neokolonijalnom, sa pogubnim posledicama, Srbija se vratila u krug i u stanje kome je privreda bila u Kraljevini Jugoslaviji, rekao je danas profesor Božo Drašković jedan od autora knjige „Srbija – od sankcija do neokolonijalne privrede“.

On je podsetio da je u Kraljevini Jugoslaviji 78 odsto rudarstva bilo u stranim rukama, 90 odsto metalurgije, 74 hemijske industrije, čak i 61 odsto tekstilne industrije.

Posle 2000.godine u Srbiji je u ruke stranaca otišla kompletna cementna undustrija, za koju smo već imali sopstvenu tehnologuju, 100 % industrije nafte i gasa, u kojoj takodje nema novih tehnogija, otišlo je u ruke stranaca, obojenu metalurgiju su 100 odsto preuzeli stranci.

„U predvorju je litijum, u toku je otvorena propaganda da to treba da prepustimo strancima, a mi da se zadovoljimo minimalnom rudnom rentom“, rekao je Drašković na primociji te knjige.

On je rekao da multinacionalne kompanije, koje su preuzele ključne sektore privrede Srbije, funkcionišu kao naše nekadašnje složene organizacije udruženog rada samo što se profit efektuira u ofšor zonama, dakle nepodložan je domaćem oporezivanju, a društveni troškovi, recimo ekološki, ostaju nama kao i razvojni problemi.

Profiti su internacionalni, a socijalni troškovi nacionalni „, rekao je Drašković i dodao da je “ bankarski sektor, u kome je 84 odsto aktive u rukama stranaca, glavna poluga svega ovoga“.

On je rekao da su banke 2021.godine imale neto prihod od kamata 900 miliona evra, a prihod od naplaćenih naknada 400 miliona evra.

„I to je odliv novca iz ove zemlje“, rekao je Drašković.

Neokonijalnim statusom privrede Srbije posebno se na primociji u Press centru Udruženja novinara Srbije pozabavio recenzent knjige prifesor dr Bojan Dimitrijević.

On je citirao Slobodana Antonića, koji je napisao da je 5.oktobar 2000.godine bio kolonijalna kontrarevolucija jer stranci su kupili sve što su hteli po cenama po kojima su hteli.

U tom periodu, citirao je Dimitrijević Antonića, odnos profita prema ulaganjima bio je 2,5 prema 1, a taj nivo profitabilnosti dostignut je u Latinskoj Americi od 1957.do 1964.godine kad je dostignut najviši stepen neokolonijalizma. Kod nas je rezultat bio veliki deficit tekućeg bilansa od 130 milijardi dolara pokriven sa 38 milijardi kredita, 77 milijardi doznakama, a samo 6-7 milijardi efektima privatizacije.

Autori knjige kategorično smatraju da četiri velike banke 2000- tih nije trebalo terati u stečaj, da nije trebalo prodati Komercijalnu banku, niti dozvoliti da gotovo ceo bankarski sektor preuzmu stranci.

Sa Djukićem i Draškovićem u potpunosti je saglasan recenzent Dimitrijević. On se pozvao na knjigu Nebojše Katića kao ilustraciju šta se u finansijskoj sferi dogadja kad je u rukama stranaca :od 2014.do 2018.godine poslovne banke u Srbiji su iznose kredita privredi povećale za 3 odsto, investicione kredite za 8 odsto, a gotovinske kredite stanovništvu za 101 odsto.

Dakle, rekao je Dimitrijević, stranim bankama su gotovinski krediti stanovništvu bili najprofitabilniji i te su kredite i povećavale.

Profesor Djukić, koga je Dimitrijević nazvao jednim od velikih neiskorišćenih umova koje ova zemlja ima, u knjizi je kao pozitivan primer naveo Poljsku i Madjarsku, koje su naročito posle svetske krize 2008.godine, veći deo bankarskog sektora transferisale u ruke države radi lakšeg upravljanja monetarnom politikom.

Profesor Drašković smatra da još sve nije izgubljeno i da bez svadja i sporenja treba da vidimo kako da stvar okrenemo u svoju korist.

Promocija knjige „Srbija – od sankcija do neokolonijalne privrede“ bila je prilično posećena, ali tako važna ocena o neokolonijalnom karaktera privrede Srbije nije izazvala ni reč diskusije.