Ruski pogled: Kako je nastao Katar

Katar nije sasvim država nego projekat porodice al Tani i zapadnih elita, tako tvrdi Pjotr Akopov u svom tekstu objavljenom u ruskom listu Vzgljad.

Taj tekst, napisan povodom nanovijih sankcija sad već deset arapskih država uvedenih protiv Katara, završava se podjednako zanimljivo: autor tvrdi da je u konfliktu oko Katara ključna iranska tema i da države Zaliva treba da odluče šta im je glavno u odnosima sa susedima. „Ako je to mir – put ka njemu ide preko Moskve“!!!

Ali podjednako je, za sadašnju krizu, interesantna i istorija nastanka Katara kako je opisuje Akopov.

Katar je 1913-1916. godine postao, kaže Akopov, jedna od prvih teritorija zavisna od Engleske, engleski protektorat kojim je upravljala porodica al Tani, koja od sredine XIX veka kontroliše malo poluostrvo i njegov centar Dohu.

„Engleze je privlačio povoljan strateški položaj Katara u Persijskom zalivu koji je pružao mogućnost uticaja na Iran, državu koju je London uvek smatrao zonom svojih najživljih interesa“.

Pred Drugi svetski rat u Kataru je nadjena i nafta, podvlači Akopov.

U momentu sticanja nezavisnosti 1971. godine u Kataru je živelo „samo malo više od 100.000 ljudi, manje nego u bilo kojoj drugoj arapskoj državi koja je dobila nezavisnost“. Danas Katar ima oko 300.000 stanovnika i  nešto više od  2 miliona gastarbajtera uglavnom iz Indije.

Akopov tvrdi da je 1971. godine Katar trebalo da postane deo Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali nije postao da bi mogao da bude „veoma zgodno mesto za vršenje uticaja“. Anglosaksonskog uticaja.

„Stvorili su najuticajniji tv-kanal u muslimanskom svetu, postali su baza vodji panarapskog pokreta Muslimanska braća, postali su utočište mnogim svrgnutim političarima iz raznih muslimanskih država, sprovode veoma aktivnu spoljnu politiku… Niko ne razume gde se završava iskrena borba Mulsimanske braće za islamske vrednosti, a gde počinju specijalne operacije Mi-6 i CIA na njihovom iskorišćvanju u sopstvenom interesu. Gde se završava Al džazira, a počinje Bi-Bi-Si“.

„Svi razumeju da Katar postoji kao neka vrsta zajedničkog preduzeće Anglosaksonaca i Arapa na Bliskom istoku. I to se ne svidja ostalim državama Zaliva, naročito Saudijskoj Arabiji“.

„Saudijci anatemišu iranske ajatolahe, a Katar nastoji da zauzme umereniju poziciju u odnosu na svoga velikog suseda. Egipatska armija je svrgnula Muslimansku braću (što se objašnjava protivrečnostima unutar egipatskog društva), a Katarci ne uskraćuju podršku Jusufu al Kardaviju, duhovnom vodji tog pokreta. To jest, katarski emiri vode komplikovanu i veliku igru u kojoj je teško napraviti granicu izmedju njihovih ličnih sklonosti, kao pravovernih muslimana, i finog rada spoljnih sila“.