Dogovorili se : Evropa neće migrante koje je sama proizvela

Nema se šta dodati komentaru, koji je, povodom ovonedeljnih evropskih zakona namerenih da odbiju migrante od EU granica, saopštio Islamsko društvo Mili Gorus u Nemačkoj.

„Tokom natezanja u Briselu [oko pooštravanja propisa o azilu], jedva da je i pomenuto da je Evropa na mnogo načina saodgovorna za nastanak razloga za izbeglištvo : bilo preko ekonomske eksploatacije, bilo kao podstrekač konflikata, bilo kao uzročnik klimatskih promena ili u kolonijalnom kontekstu. Evropa značajno doprinosi da su mnogi ljudi na globalnom Jugu bez perspektive i da se bore protiv siromaštva, ugnjetavanja, prirodnih katastrofa i za preživljavanje. I sad će im vrata Evropske unije biti potpuno zatvorena“, tako se navodi u tom saopštenju.

Države članice Evropske unije i Evropski parlament su slavodobitno saopštili da su, posle dugih godina sporenja, uspeli da usaglase pet evropskih propisa kojima se pooštravaju procedure za dobijanje prava na azil.

Pacifikovana je čak i Madjarska : ukoliko ostane pri odbijanju učešća u solidarnoj raspodeli migranata, moći će da se otkupi parama – 20 000 evra godišnje po migrantu, koji bi joj inače tom raspodelom pripao.

Godišnje bi solidarno trebalo da bude raspodeljeno oko 30 000 ljudi.

Ali suštinu pooštravanja čini formiranje logora za migrante na granicama EU, u koje će biti smešteni pretendenti na azil, uključujući tu i decu. Boravak u takvom logoru pravno se neće priznavati kao ulazak u dotičnu zemlju. Najpre će, dogovoreno je, biti osnovani logori sa 30 000 mesta, a tokom naredne četiri godine ti kapaciteti će narasti na 120 000 mesta.

Tako se postupak za odobravanje azila neće više voditi usred države članice EU nego na njenim granicama. Pa će već sa granice u matičnu zemlju ili neku „sigurnu treću državu“ biti vraćeni oni koji nemaju šanse za azil jer se njihove zemlje smatraju sigurnim, kao Tunis, Maroko ili Bangladeš čiji državljani imaju procenat odobravanja do 20 odsto.

Države članice EU nemaju jedinstven spisak država koje se smatraju sigurnim.

Ceo postupak razmatranja zahteva za azil tu na granicama EU trajao bi do 12 nedelja, u slučaju velikih kriza negde u svetu mogao bi da bude produžen na 18 nedelja ili da u slučaju „instumentalizacije“ migranata, dakle njihove navodne zloupotrebe u političke svrhe, bude sasvim ukinut.

Da bi se sprečilo podnošenje zahteva za azil u više država članica EU, a oni migranti koji predstavljaju bezbednosni pretnju odmah vraćeni u matičnu zemlju, migrantima, uključujući i decu, biće u roku od 6 dana utvrdjivan identitet uzimanjem otiska prsta i drugih biometrijskih podataka, koji će biti slati u centralnu bazu podataka EU.

Francuska je posebno čudo.

Država, koja je direktno odgovorna za izbegličku sudbinu nesrećnih Libijaca, usvojila je neki dan imigracioni zakon za koji i francuski ministar unutrašnjih poslova Žerar Darmana i francuska premijerka Elizabet Borne i francuski predsednik Emanuel Makron, dakle predlagači tog zakona, smatraju da očigledno nije u skladu sa Ustavom Francuske. Čak šta više, Darmana i Makron su direktno pozvali sudije Ustavnog suda da „rade svoj posao“.

U francuskim medijima se ističe da je zakon rezultat kompromisa koji je francuska vlada napravila s francuskom desnicom. To je, čini se, kad je u pitanju dogovor s Republikanacima – opravdanje, a kad je u pitanju podrška, koju je zakonu dalo Nacionalno okupljanje Marin le Pen – osuda.

Nacionalne preferencije u srcu su ovog zakona i njegov najsporniji deo.

Naime, zakon je napravio razliku u dostupnosti raznih vidova socijalne pomoći za strance iz država članica EU i strance iz država, koje nisu članice EU, a koji legalno žive u Francuskoj.

Stranci koji dolaze iz država, koje nisu članice EU, stiču pravo na porodični dodatak ili socijalnu podršku za one sa 60 ili više godina života, ako su u Francuskoj proveli pet godina za slučaj da nisu zaposleni ili 30 meseci u slučaju da su zaposleni.

Pravo na socijalnu podršku kod stanovanja, strancu iz ne – EU država pripada posle tri meseca legalnog boravka u Francuskoj, ukoliko je zaposlen, ili posle pet godina, ukoliko nije zaposlen.

Ove restriktivne mere ne odnose se na studente i osobe sa statusom izbeglica.

Deca rođena u Francuskoj od roditelja stranaca neće više automatski sticati pravo na francusko drzavljanstva : oni će zahtev moći da podnesu izmedju svoje 16 i 18 godine.Ali u slučaju osude za krivično delo, sticanje francuskog drzavljanstva neće biti moguće. A drzavljanstvo će biti oduzeto vlasniku dvojnog drzavljanstva osuđenom za ubistvo s predumisljajem predstavnika javne vlasti.

Otežano je i spajanje porodica : zahtev za spajanje porodice može podneti osoba koja ima boravak u Francuskoj od najmanje 24 meseca, ima „stabilne, redovne i dovoljne“ izvore sredstava i poseduje osiguranje od bolesti. Supružnik na koga se zahtev za spajanjem porodice odnosi, mora imati najmanje 21 godinu.

Nemačka vladajuća koalicija dogovorila se oko izmena zakona o drzavljanstvu i ekstradiciji i očekuje se da te izmene budu usvojene u januaru. Ove izmene idu u susret privlačenju stručne radne snage u Nemačku.

Prema tom dogovoru, useljenici će ubuduće moći da pretenduju na nemačko drzavljanstvo nakon pet godina boravka u Nemačkoj, umesto nakon 8 kako je zahtevano dosad,pod uslovom da mogu da dokažu da su u stanju da se izdržavaju bez državne pomoći.

U posebnim slučajevima, nemačko drzavljanstvo se može dobiti i posle tri godine boravka u Nemačkoj – ukoliko podnosilac zahteva pokaže izuzetne rezultate u integraciji u nemačko društvo.

Ubuduće pretendent na nemački pasoš neće morati da se odrekne svog dosadašnjeg državljanstva, na primer turskog.

Nemačko drzavljanstvo neće moći da dobije osoba osudjivana za krivično delo motivisano antisemitizmom ili rasizmom.

Deca stranaca, rođena u Nemačkoj, moći će da dobiju nemačko drzavljanstvo bez ikakvih ograničenja, ako bar jedan od njihovih roditelja regularno živi u Nemačkoj duže od pet godina i ima pravo stalnog boravka.