Kako smestiti dete u obdanište?

Ovo je istinita da istinitija ne moze biti priča iz gradskog autobusa u Beogradu. U takvim se autobusima sreću školski drugovi, zauzeti porodičnim obavezama i posle početnog „Šta ima? „, „Ništa pametno, brate. Sem što smo za dete posle tri godine čekanja, najzad dobili obdanište“, „Je li državno?“, “ Državno. A nije ni daleko.”, “Tri godine ste čekali?“, “Tri. Dve molbe smo pisali. Zovu me jednom, nude nam čak ’13.maj’. Kažem onoj ženi: moja majka, ja i moje dete svi rodjeni u ovoj ulici, pa zar ja da vodim dete čak u Borču. I nastavimo da čekamo“, „A mi smo dobili mesto na Kalvariji“, “Pa to je privatno?“, “Privatno. Nije nam daleko“….

Na ovu priču, dobijemo još jednu: molba samohrane majke za smeštaj jednogodišnje devojčice glatko je odbijena. Nema mesta. Napisala je prvu molbu-žalbu. Pa zar i njoj sledi tri godine čekanja?

Danas se zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić pohvalio kako je 2014. godine u Beogradu mesto u obdaništu imalo 58.000 dece, a danas 70.000. U medjuvremenu je grad odlučio da subvencioniše smeštaj dece u privatna obdaništa, pa je tako zbrinuto 14.500 dece.

O ovome bi trebalo  pisati svaki dan. Kad svoja prava traže ovi i oni – da se zna koliko prioriteta nad prioritetima strpljivo čeka – dok ne preraste.