Mogu li Nemci da kritikuju način na koji se Rusi sećaju blokade Lenjingrada

Nizom dogadjaja, medju koje spada i svečana parada „vojske sanktpeterburškog teritorijalnog garnizona“, danas će u Sankt Peterburgu, bivšem Lenjingradu, biti obeležena 75. godišnjica konačnog kraja blokade koju je Lenjingrad preživeo za vreme Drugog svetskog rata.

Lenjingrad je preživeo, ali izmedju 400.000 i 1.200.000 njegovih žitelja – nije. Samo 3 odsto su, ističu ruski mediji, bili žrtve bombi i artiljerijskog oružja, svi ostali su umrli od -gladi. Pošto je izgladnjivanje bilo glavna nacistička strategija za osvajanje „najvažnijeg ekonomskog i političkog centra“ Rusije.

Lenjingrad je u blokadi bio od 8. septembra 1941. godine do 27. januara 1944. godine, kada je blokada u potpunosti pala. Dakle, 872 dana.

U Rusiji naravno ima još onih koji su preživeli golgotu lenjingradske blokade. I nezavisno od toga, ruska vlast s velikom pažnjom i naglašenom osetljivošću neguje sećanje na tragediju Lenjingrada, prikazujući je kao herojsku.

Poslednjih godina, medjutim, došlo je i u Rusiji do nekoliko pokušaja drugačijeg čitanja ove tragedije, koji su izazvali oštru reakciju organizovanih gradjana, medija i ruskih vlasti, koje su ove dogadjaje stavile u kontekst pokušaja revizije istorije Drugog svetskog rata u kome je tadašnji SSSR izgubio preko 20 miliona stanovnika.

Pre 4-5 godina, opozicioni televizijski kanal „Dožd“ (kiša) umalo nije ugašen zbog ankete u kojoj je gradjanima postavljeno pitanje: „Da li je bilo potrebno predati Lenjingrad kako bi se sačuvale stotine hiljada života?“.

Pravosnažna je postala sudska presuda, prema kojoj je „Dožd“ morao da isplati po 100.000 rubalja dvojici ruskih penzionera, po tužbi koju su protiv televizijske stanice podneli zbog uvredljive ankete.

Sud je takodje presudio da nekoliko kablovskih operatera nije prekršilo zakon kad je, zbog ove ankete, skinulo iz svoje ponude televizijski kanal „Dožd“.

Prošle godine se u ruskim medijima pojavila informacija da režiser Aleksej Krasovski sprema crnohumorni film o blokadi Lenjingrada pod nazivom „Praznik“. Prema toj informaciji o još nezavršenom delu, u filmu se opisivalo  kako nisu svi u Lenjingradu za vreme blokade gladovali, da je bilo i privilegovanih.

Reakcija je opet bila burna. Mada se ne spori da je medju blokiranima bilo i onih koji nisu umirali od gladi, dovodi se u sumnju autentičnost dnevnika jednog od blokiranih na koji se režiser Krasovski pozvao braneći priču svog filma, koji nije finansiran državnim sredstvima.

Ipak, prevladao je stav da u Rusiji nema cenzure, da treba sačekati i videti film, pa ako se njime krši zakon, preduzeti zakonite mere.

Tri dana pre današnje 75. godišnjice pada blokade Lenjingrada, u nemačkom dnevnom listu Suddeutsche zeitung pojavio se komentar Silke Bigalke “Moskva opet zloupotrebljava secanje na Lenjingrad“ .

Autorka ne negira razmere nacističkog zločina, ali, referišući se na današnju vojnu paradu, tvrdi da „vladajući u Moskvi opet šalju vojnike umesto saosećanja, naredjuju nacionalni ponos umesto sećanja“. Ona još dodaje da su moćni uvek hteli da kontrolišu kako će ljudi tog dogadjaja da se sećaju.

Prema ono reakcija, koje objavljuju ruski mediji, Rusija se zgranula. Iz Moskve je poručeno da „su Nemci poslednji čije bi mišljenje (Ruse) trebalo da zanima kad se radi o našim praznicima“ (poslanik Sergej Bojarski, rodjen i odrastao u Lenjingradu) i „takva kritika je neumesna i nemoralna, sasvim su izgubili kompas“ (član Saveta federacije Aleksej Puškov). A predsednica Udruženja stanovnika blokiranog Lenjingrada Žana Kiseljova pozvala je nemačku novinarku da dodje u Sankt Peterburg: „Neka dodje da nam pogleda u oči. Mi ćemo joj ispričati šta smo preživeli tih dana i šta preživljavamo do današnjih dana: gubitak roditelja, lišavanje detinjstva, odrastanja i mladosti… Nećemo dozvoliti, dok smo živi, reviziju te istorije“.

Evo šta je napisala Silke Bigalke u tekstu čiji podnaslov glasi: Blokada Lenjingrada je bila monstruozni zločin Vermahta. Rusija, 75. godina nakon oslobodjenja umanjuje značaj smrti od gladi više od milion ljudi.

„U Sankt Peterburgu je ovih dana  često saobraćajna gužva. Jedna je novina razloge objasnila snegom i tenkovima. U centru grada vojska vežba za svoju paradu, kako bi u nedelju sve bilo kako treba. 75. je godišnjica oslobodjenja grada. Opet šalju vlasti iz Moskve vojnike umesto saosećanja i naredjuju nacionalni ponos umesto sećanja. Blokada grada, koji se nekad zvao Lenjingrad, ostaje čudna tačka u istoriji Rusije. Uvek su moćnici hteli da kontrolišu kako će se ljudi toga sećati.

U gradu tenkovi ne nailaze na nezadovoljstvo samo zbog zatvorenih ulica. Tamo se blokada  ponekad kritikuje kao „ples po grobovima“. Gotovo 900 dana je nemački Vermaht držao Lenjingrad u opsadi, za vreme Drugog svetskog rata. Njihov cilj nije bio da slome otpor stanovništva. Njihov cilj je bio da ih izgladne. Umrlo je više od milion ljudi. Blokada je bila genocid.

Ipak, nakon rata, nijedna od dve strane nije imala interesa da je tako nazove. Moćnici u Moskvi do danas predstavljaju blokirane kao heroje, koji su se hrabro suprotstavili Nemcima. Da su se ljudi od gladi jedva držali na nogama, da su jeli lepak i mačke, a neki kažnjeni kao kanibali, postalo je većim delom poznato tek tokom 90-tih. Da bi njima čak i predaja bila od male koristi, do danas se retko ili uopšte ne spominje.

Inače bi gradska vlast trebalo mnogo ranije da se zapita, zašto se tako malo učinilo za gradjane. A ruski istoričari je trebalo mnogo ranije da se spore oko toga da li je katastrofa mogla da bude izbegnuta. Da li je Staljin život tih ljudi podjednako lako bio spreman da žrtvuje kao i njegovi protivnici. Pitanje koje se retko postavlja i zato što u Rusiji još ima ljudi koji poštuju Staljina. A vlada im nerado protivreči.

U Nemačkoj se dugo nije uopšte mislilo o blokadi Lenjingrada, jednom od najmonstruoznijih zločina Vermahta. Kako mora da su se osećali preživeli, u Nemačkoj marginalizovani, a u domovini cenzurisani? Do danas, mora čovek u Rusiji da pazi šta govori o blokadi. Kritički nastrojena televizijska stanica „Dožd“ postavila je pre pet godina pitanje da je bilo nužno držati grad po cenu stotinak hiljada života. Kablovski operatori su je izbacili iz programa.

Najnoviji primer: film Alekseja Krasovskog imao je Youtube premijeru. Režiser ne vidi nikakvu šansu da dobije dozvolu za prikazivanje u ruskim bioskopima. Satira prikazuje kako jedna porodica za vreme blokade slavi Novu godinu. Ko je imao veze, živeo je i u najstrašnijim okolnostima, dobro i na teret drugih. Kritika režisera važi do sadašnjih vremena.

Žrtve blokade, tako vole da ih doživljavaju, dale su život za pobedu ruskog naroda. Kao da je time njihova smrt opravdana, kao da su dobrovoljno izgladneli. Kao da se time potcenjuje ono što se dogodilo, a to je opasno. U Sankt Peterburgu se žrtava ne sećaju svi u nedelju, nego 8. septembra, kad je blokada počela. Tad se oni okupljaju po stambenim blokovima i gradskim četvrtima i čitaju imena mrtvih“

U svom online izdanju Suddeutsche Zeitung ukazuje na svoje ranije tekstove o holokaustu i blokadi Lenjingrada, medju njima i na tekst objavljen 27. januara 2014. godine pod naslovom „Kad su ljudi jeli lepak i pacove“, a napisao ga je Oliver Das Gupta. Prenosimo ga u celini:

„Naredba Adolfa Hitlera iz septembra 1941. godine bila je nedvosmislena: nacistički diktator je naredio da Vermaht ne treba da zauzme Lenjingrad. „Firer“ opsednut „radnim ludilom“ imao je još gore namere. Prema njegovom planu je da se grad oktobarske revolucije iz 1917. uništi sistematskim izgladnjivanjem stanovništva.

Hitler je objasnio da će se na taj način sprečiti nastajanje „problema egzistencije  i ishrane stanovništva“, koje bi nemački okupator trebalo da snabdeva životnim namirnicama. Umesto toga trebalo je da ljudi umru od gladi. Na samom početku blokade nemačka Luftwaffe je bombardovala skladišta hrane u gradu.

Oko 900 dana je trajala blokada Lenjingrada. Ona važi za jedan od najtežih zločina protiv čovečnosti nemačkog Vermahta u Drugom svetskom ratu. Više od milion ljudi umrlo je izmedju 1941. i 1944. od gladi, zime i bolesti, kao i od granata i u borbama za grad.

Ukupni vojni i civilni gubici u blokadi Lenjingrada, po nekim procenama, iznose do 1,5 milion ljudi. “Lenjingradski kotao“ mogao je da bude snabdeven samo iz vazduha i zimi, preko leda jezera Ladoga.

Prilike u gradu su bile stravične, upravo u zimu 1941. godine, kad su temperature pale na minus 40 stepeni. Goriva jedva da je bilo, ali još gora je bila glad. Životne namirnice su bile racionisane povremeno na samo 125 grama hleba dnevno.

U nemaštini su ljudi kuvali kožne stvari i jeli tako dobijeni želatin. Jeli su mačke, pacove i lišće, grebali su lepak sa tapeta, mešali hleb sa strugotinom. Tokom prve zime blokade 1941/42 sovjetske vlasti su registrovale više od 1.000 slučajeva kanibalizma.

Sve više ljudi je umiralo, mršava tela su ležala po ulicama. Jedno spomen obeležje na Piskarjovskom groblju, na kome je u masovnim grobnicama sahranjeno pola miliona mrtvih, podseća na to kako su trupe severne nemačke armije i finske trupe stavile u opsadu milionski grad. Oko milion ljudi su Sovjeti prebacili iz grada na sigurno mesto.

Blokada je probijena 18. januara 1944. A 27. januara 1944. sovjetske trupe su proterale poslednje nemačke vojnike iz maltretiranog grada. Godinu dana kasnije, Crvena armija je oslobodila koncentracioni logor Aušvic.

U Nemačkoj je 27. januar dan sećanja na žrtve nacističke diktature. U Rusiji se tog dana slavi kraj blokade Lenjingrada. U trenutku oslobadjanja živelo je u gradu, nazvanom po vodji revolucije Lenjinu, samo još 800.000 od nekih 2,5 miliona ljudi.“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com