Šta je to Južni gasni koridor?

Južni gasni koridor o kome se ovih dana intenzivno govori kao o zameni za gasovod Južni tok i rešenju kojim se postiže energetska bezbednost država južne Evrope počinje u azerbejdžanskom nalazištu Šah Deniz.

To se nalazište nalazi 70-tak kilometara od glavnog grada Azerbejdžana Bakua u azerbejdžanskom priobalju Kaspijskog mora. Postoje Šah Deniz I(ili I faza), nalazište koje je već u funkciji, Šah Deniz II, nalazište koje se priprema za otvaranje.

Proizvodnjom u tom nalazištu gasa upravlja konzorcijum, sa sledećom vlasničkom strukturom: Britiš petroleum – 28,8 odsto, norveški Statoil – 15,5 odsto, turski TPAO – 19 odsto, azerbejdžanski SOCAR – 16,7 odsto, ruski Lukoil – 10 odsto i iranski NICO – 10 odsto. Prema dosadašnjim saznanjima, nalazište ima oko 100 milijardi kubika istraženih i oko 1.000 milijardi kubika potencijalnih rezervi gsa.

Prema zapadnim izvorima za Šah Deniz I(ili prva faza) kredite je Lukoil-u (180 miliona dolara) i SOCAR-u (170 miliona dolara) dala i Evropska banka za obnovu i razvoj, koja je Lukoil-u nedavno dala još jedan kredit od 200 miliona dolara za razvoj Šah Deniz II. Iz Šah Deniz I gas se isporučuje od 2006. godine Južnokavkaskim gasovodom u Gruziju i Tursku. To nalaziše je dosad davalo oko 9 milijardi kubika gasa godišnje, dok je samom Azerbejdžanu potrebno oko 13 milijardi gasa.

Procenjuje se da će Šah Deniz II davati 16 milijardi kubika gasa godišnje što bi ukupno bilo oko 25 milijardi kubika gasa godišnje. Planirano je da iz ovog nalazišta prvi gas poteče 2018.godine prema Gruziji.

Na transport kaspijske nafte u EU konkurišu dva gasovoda: Nabuko, od koga se odstalo ali je Iran zainteresovan za njegovo oživljavanje, i Transanadolski gasovod (TANAP). TANAP bi trebalo da transportuje gas od Azerbejdžana (gde je 1. septembra počela gradnja dela gasovoda kroz Azerbejdžan čiji je završetak sa planirane 2018. već pomeren na 2020. godinu), preko Turske do tursko-grčke granice gde bi Transjadranskim gasovodom (čija gradnja takodje još nije počela) gas dalje tekao preko Albanije u Italiju. Na vertikalne interkonekcije sa ovim gasovodom sad Evropska komisija upućuje zemlje učesnice u propalom projektu Južni tok.

Procenjuje se da bi gradnja TANAP i TAP koštala oko 50 milijardi dolara. Gasovod bi, u najboljem slučaju, bio završen 2020. godine.

Kod ovog rešenja treba obratiti pažnju na (nedovoljne) količine gasa –Evropi bi iz nalazišta Šah Deniz u najboljem slučaju moglo da pripadne oko 10,4 milijade kubika godišnje. Radi poredjenja – Srbija troši oko tri milijarde kubika.

E sad da vidimo šta o ovom gasovodu, a povodom čuvene energetske bezbednosti, kaže avgusta 2014. godine objavljena studija Žak Delor instituta iz Berlina:“Azerbejdžan je sa 51 odsto većinski vlasnik TANAP-a i tako kontroliše transport gasa kroz Tursku. Tako je Azerbejdžan u situaciji da dodatne količine gasa iz drugih izvora- EU naročito računa na turkmenski gas- dozvoli ili punjenje gasom iz tih izvora zabrani. Sem toga Azerbejdžan može da odredjuje tranzitne takse. Tako masivna kontrola Azerbejdžana nad Južnim gasnim koridorom dijametralno je suprotna unutar EU forsiranom razdvajanju proizvodjača od onoga ko upravlja mrežom za transport gasa. Koranji i Satori (studija se poziva na te autore- prim. Ekon.V) ukazuju da Azerbejdžan ima onakvu vlast nad tranzitom gasa kroz Tursku, kakvoj je decenijama, kad je u pitanju ukrajinski tranzit, uzalud težio Gasprom. EU bi, doduše, ovim projektom (Južni gasni koridor) diverzifikovala snabdevanje gasom i učinila se manje zavisnom od uvoza iz Rusije. Ali bi istovremeno zapala u novu zavisnost“.

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com