Varufakis: Daćemo ponudu koju ni Šojble neće odbiti

Pred parlamentarne izbore u Grčkoj, novoizabrani ministar finansija te zemlje Janis Varufakis dao je inervju francuskom listu “La Tribune” koji je u poslednja 24 sata mnogo citiran u Evropi, a Ekonomske Vesti ga prenose u celosti.

Zašto ste odlučili da uđete u politiku sa Sirizom?

Dugo vremena nisam bio blizak sa Sirizom. Bio sam savetnik, pre nego što je postao premijer 2009. godine, Jorgosu Papandreuu. Ali kada sam, u junu 2010. godine, počeo da pišem, suprotno onome što su tvrdili grčki političari, da je Grčka bankrotirala i da mora sa tim da se pomiri, nekoliko političara svih profila me je kontaktiralo uključujući i Aleksisa Ciprasa. Postepeno, naši stavovi su postali bliži. Nikad nisam imao nameru da uđem u politiku, ali kada ste uspostavili, kao ekonomista, set preporuka za vašu zemlju i politički lider se nudi da ih primeni, teško je odbiti.

Ako Siriza pobedi, da li ćete zaista sprovesti ove preporuke?

Ne, jedina izvesnost koju imamo u Grčkoj je neizvesnost. Ali ako imate priliku da to uradite, treba da uradite.

Kako razumete pritisak Trojke na vašu zemlju u vreme izbora?

Trojka pokušava da nas uguši i izvrši pritisak na demokratski izbor govoreći nam: ili ćete pratiti naše zahteve ili ćete biti bačeni u pakao. Oni svoje sopstvene pretnje predstavljaju kao iznikle iz situacije, koje su sami deo. Oni pokušavaju da terorišu grčke birače.

Kako odgovoriti?

Što se mene tiče, ja volim da mislim da je najbolje oružje koje možemo suprotstaviti Trojci da imamo izabranu vladu sa dobrom većinom. Kada se izabere vlada, čini mi se da bi trebali biti u stanju da sednemo za sto kako bi prodiskutovali o konačnom rešenju za grčku krizu i razvili drugačiji pristup od strane ostatka Evrope. Jer ova kriza nije „grčka“ kriza to je takođe i kriza u Evropi. Da Grčka nije bila u evro-zoni, krize ne bi bilo. Nema sumnje da bi Grčka takođe bila u nevolji, ali ne u ovolikoj. Ako je Francuska dovela sebe u bezizlaznu situaciju, zbog duga i svoje političke i socijalne situacije, takođe je u toj poziciji zbog trenutne organizacije evro-zone. Kriza iz 2008 je uporediva sa krizom iz 1929 , a svi se sećamo da je ta kriza iznedrila sile koje su uništile Evropu. Međutim, nama nikad nije bilo dozvoljeno da se bavimo krizom kao sistemskom krizom. Evropa je uvek insistirala da je kriza u Grčkoj – grčka kriza. A ona to nije. Konačno moramo da shvatimo da ako želimo monetarnu uniju, moramo i da stvorimo mrežu unutrašnje solidarnosti. Pobeda Sirize bi bila prilika da se konačno suočimo sa krizom u njenom pravom obliku.

Ali kada je 2012. godine Fransoa Oland izabran za predsednika takođe je želeo da menja evro i takođe je imao demokratski legitimitet . Ipak, to nije bilo dovoljno.

Zapravo, on nikad nije pokušao. Bio je zadovoljan fokusom na „rast“ Pakta za stabilnost i rast, ali izvan ove semantičke promene, ništa nije pokušao. Ali, pozicija Francuske iz 2012. nije ista kao pozicija Grčke danas. Francuska nije bankrotirala, mi jesmo i nemamo šta da izgubimo. Ako Evropa i Berlin veruju da imaju moralno pravo da nas guše, da nas ubiju, mislim da im moramo dozvoliti da to i urade.

Kako objašnjavate evropsku politiku Fransoa Olanda?

Francuska Socijalistička partije ima veliku odgovornost za način na koji je evro-zona formirana. Postoji, još od početka 90-ih, volja Socijalističke partije da osvoji Bundesbank kako bi omogućila Francuskoj da živi izvan svojih mogućnosti. Ovo – a to ima korene u prvoj ponudi monetarne unije, koja datira iz 1964. godine – će voditi do „plesa smrti“ između Pariza i Berlina i načinilo je SP saučesnikom u svim dešavanjima u evro-zoni. Zapravo, Francuska je u ratu sa Nemačkom, a on vodi potčinjavanju Francuske, u nešto što ja zovem „post-moderni Viši“. I jedina prednost ove situacije, Nacionalni front… Verujem da je pobeda Sirize u Grčkoj poslednja šansa za Fransoa Olanda da promeni situaciju.

Koji su vaši predlozi Trojci?

Prvo ćemo tražiti, u roku od 10-15 dana, da se finalizuje naš plan, i mi i oni želimo da on bude detaljan i sveobuhvatan. Ovaj plan će biti organizovan oko četiri stuba. Prvi stub će biti grčki dug. Želimo da damo ponudu koju čak ni Volfgang Šojble ne može da odbije. Neće izostati oštri rezovu duga. Predstavićemo formulu prema kojoj će otplata duga zavisiti od nominalnog rasta BDP-a. Ideja je da nam Evropa bude partner u rastu, a ne da računa na našu bedu. Drugi stub biće reforme.

Ali Evropa i Trojka tvrde da je vlada Antonisa Samarasa najbolja garancija za reforme…

Ovo očigledno nije tačno. Samaras je obavio operaciju mesarskim nožem. Želimo da koristimo laser, kako ne bismo ubili pacijenta. Ali naravno mi želimo reforme, želimo da okončamo kleptokratiju koja uništava našu zemlju. A to ne znači uništavanje radnih mesta i uslova rada, ili jeftine prodaje državnih firmi.

A treći stub je?

On se tiče investicija. Problem investicija u Grčkoj ne može da zabrinjava samo Grčku. Siriza je posvećena održavanju uravnoteženog budžeta, stoga ne možemo očekivati da grčka vlada reši ovaj problem. Zato nam je potreban ambiciozan plan na evropskom nivou.

Ali Žan Klod Junker još uvek nije pokrenuo takav plan?

Ne prestajem da se zapanjujem glupošći ovog plana. To je kao davanje aspirina mrtvacu. Štaviše, kvantitativno opuštanje koje predlaže Mario Dragi je takođe loša ideja. To će, verovatno, samo napumpati balone u finansijskim tržištima. Ipak Evropa ima instrument za ulaganje, to je Evropska investiciona banka, koja je sada previše oprezna u svojim postupcima, ne samo zato što se plaše za svoj rejting, zato što njene investicije moraju biti sufinansirane.Zato pustite kapacitete EIB-a da deluju, da iniciraju pravi „new deal“ za Evropu i ubrizgaju 6-7 odsto BDP-a u ekonomiju evro-zone. A ako Mario Dragi želi da kupi javni dug, bilo bi korisnije da kupuje sekundarne obveznice EIB na tržistu. To bi bilo mnogo korisnije od kupovine nemačkog duga. Stope potonjih bi na taj način bile niske i mogli bi da finansiramo novi talas investicija koji je Evropi, ne samo Grčkoj, neophodan.

A poslednji stub Sirizinog programa?

On će se odnositi na humanitarnu krizu u Grčkoj. Ali opet, mislim da mora da se odražava na evropskom nivou. U SAD, bonovi za hranu su pomogli stotinama hiljada siromašinh domaćinstava. Zašto ne koristiti beneficije Evrosistema, mreže centralnih banaka evro-zone, da bi se finansiralo takvo dobro u Evropi? Time bi se stvorila politička snaga u Evropi, ljudi bi zapravo mogli da vide prednosti članstva u evro-zoni.

Međutim, smatra se da će se takvi predlozi neminovno suočiti sa odbijanjem, posebno od strane Nemačke, jer u Berlinu ne žele uniju transfera…

Ne slažem se. Bez obzira šta Nemačka kaže ili uradi, ona plaća u svakom slučaju. I 2010. godine, smatrao sam da mi, Grci, nemamo moralno pravo da prihvatimo novac nemačkih poreskih obveznika kako bi plaćali našim kreditorima. U stvarnosti, taj novac odlazi u crnu rupu, i mi im tražimo da svoj novac mudrije troše. Zašto tražiti od Grčke da pozajmljuje novac nemačkih poreskih obveznika kako bi plaćala dugove ECB-u? Jer je Žan Klod Triše, najgori šef centralne banke u istoriji, tako odlučio? Pustimo EIB-u da uradi posao za koji je stvoren.

Grčka u junu treba da plati 6 milijardi evra ECB-u, da li će?

Ako budemo imali novca, naravno. U suprotnom, o tome će se razgovarati. Ipak, ja bih naglasio da je ideja da mora da se vraća centralnoj banci glupa. Ovo je prvi put u istoriji, to se nikad nije dogodilo. Evropi mora biti postavljeno pitanje: zašto, sa takvim odlukama, nastavlja da hrani pokrete kao što su Zlatna zora i Nacionalni front?

Ali ECB vrši pritisak na Grčku da postigne dogovor sa Trojkom. Da li mislite da može, u slučaju pobede Sirize, blokirati pristup grčkih banaka likvidnosti ili bar zapretiti, kao u slučaju sa Irskom?

Možete videti stav ECB-a u dva aspekta. Prvi: ECB vrši pritisak na Grčku. Drugi: ECB vrši pritisak na Trojku. Ono što ona želi je dogovor. Pa, pustite nas da obezbedimo da se postigne. Što se Iraca tiče, voleo bi da naglasim da je situacija potpuno drugačija. Irska je prihvatila Trojku, zato što njena vlada nije pokušala da se odupre. Ona će biti negativno ocenjena u istpriji. Triše je potpuno prekoračio svoja ovlašćenja prisiljavajući Irsku da privatni dug pretvori u javni. Zbog toga će goreti u paklu. Ili bi barem trebalo da mu se sudi pred Evropskim sudom…Sirizina vlada se neće ponašati kao tadašnja irska.

Ali ako sporazum nije moguć?

Ovo jasno kažem. „Smrt je poželjnija“. Pravi deficit u Grčkoj je deficit dostojanstva. Zbog nedostatka dostojanstva smo prihvatili ove glupe mere i to je podstaklo začarani krug poniženja koji održava nezadovoljstvo, strah i ozlojeđenost. Sve ovo nije dobro. Moramo povratiti naše dostojanstvo, duh, 28. oktobar 1940. kada smo rekli „ne“ Musolinijevoj Italiji. U ovom trenutku nemamo sredstava da kažemo „ne“, a ipak smo to uradili. (28. oktobra 1940. grčki diktator odbio je italijanski ultimatum i u ratu koji je usledio odbacio je napad italijanske vojske). Moramo ponovo uhvatiti duh 28. oktobra.

Kako mislite „smrt“? Izlaz iz evro-zone?

Termin smrt je alegorijski. I kao svaka alegorija, što se manje kaže to bolje, i to je razumljivo. A što se izlaska iz evro-zone tiče, želim da naglasim da mi imamo pravo da ostanemo u evro-zoni. Niko to ne može da ospori.

U vašoj knjizi „The Minotaur Planetary“, kažete da kriza iz 2008. označava kraj jedne ere za globalnu ekonomiju, u kojoj je američki deficit hranio nemačko-kineski suficit i finansijski rast. Šta se onda novo rađa i kakvu ulogu može da igra pobeda Sirize u ovoj novoj eri?

Ne znam kako će svetska ekonomija izgledati u budućnosti. Ali sigurno je da ono što ja nazivam „Minotaur“ umire. Tekući rast SAD-a ne može sakriti dve realnosti: poslovi koji se stvaraju su često nesigurni i reciklaža suficita nastalog od američkog deficita, na Vol Stritu više nije moguća. Za mene, odlučujući faktor će biti rađanje novog Prosvećenja. Grčka može biti tračak prilike. Mi nismo dovoljno veliki da promenimo svet, ali možemo naterati Evropu da se promeni.