Ziddojče cajtung: Šta je istina o izbeglicama u Nemačkoj

U Nemačkoj je tokom prvih šest meseci ove godine podneto 218.221 zahtev za azil, što zaista jeste 124,8 odsto više nego u istom periodu prošle godine, ali tvrdnja Savezne službe za migracije da se u ovoj godini očekuje 800.000 takvih zahteva znači da bi oboreni bili svi rekordi. Dosadašnji je 438.191 zahtev i postavljen je 1992. godine, piše Ziddojče cajtung (SZ) u tekstu koji za cilj ima da se činjenicama o izbeglicama suprotstavi predrasudama o izbeglicama. Broj zahteva za azil otad je, a zahvaljujući pooštrenim propisima za azil, stalno padao sve do 2008. godine kada je ponovo počeo da raste.

Istina je, navodi list, da je u prvom kvartalu ove godine 40 odsto svih izbeglica u EU podnelo zahtev za azil u Nemačkoj, ali kad se broj podnosilaca zahteva za azil stavi u odnos prema broju stanovnika, daleko od toga da je Nemačka najpoterećenija izbeglicama. Na jedan milion stanovnika više podnosilaca zahteva za azil je u: Švedskoj (8.425), Madjarskoj (7.450) ili Austriji (4.015), Malti (3.625) nego u Nemačkoj (3.065).

List tabelom koja prikazuje broj izbeglica iz pojedinih država dokazuje da najveći deo njih potiče iz sukobima zahvaćenih delova sveta, dakle nisu ekonomski migranti, ali kad se date brojke saberu to baš i nije tako. Jer ispada da je iz Sirije, Iraka i Avganistana u Nemačku ove godine stiglo 62.792 izbeglice, a iz balkanskih država Albanije, sa Kosova, iz Srbije i Makedonije 76.506. Nije precizirano odakle tačno je stiglo 44.794 izbeglice čije se države porekla vode pod „ostale“. Visok broj podnosilaca zahteva za azil iz balkaskih država u kojima nema oružanih sukoba, Ziddojče cajtung objašnjava, pozivajući se na svoje izveštaje, nesumnjivom čoveka nedostojnom diskriminacijom Roma u njima.

Ziddojče cajtung navodi da je 2013. godine Nemačka na zbrinjavanje podnosilaca zahteva za azil potrošila 1,3 milijarde evra, a da bi ove godine moglo biti potrošeno 12.500 evra po izbeglici ili oko 10 milijardi evra što je, računa list, 3,31 odsto nemačkog saveznog budžeta, dakle, zaključuje SZ: malo.

List demantuje da izbegličke porodice dobijaju veću socijalnu pomoć u Nemačkoj (tkz HARTZ-IV) nego gradjani Nemačke koji su od te pomoći zavisni. Posle nekoliko intervencija nemačkog Ustavnog suda glava izbegličke porodice dobija džaparac od 140 evra, njegov supružnik 126 evra, maloletna deca po 90 evra. Za pokrivanje egzistencijalnih troškova, glava izbegličke porodice dobija 362 evra, njegov supružnih 90 odsto od toga, a deca zavisno od starosti izmedju 290 i 215 evra.

Prema presudi Ustavnog suda egzistencijalni minimum, kao osnova na kojoj se bazira HARTZ-IV, iznosio je za 2014. godinu 391 evro.

Ova analiza poentira kod smart-telefona: „Kao argument za tvrdnju da se izbeglicama u Nemačkoj daje previše, često služi činjenica da mnogi od njih poseduju smart telefone. Ali ti su telefoni njima preko potrebni i po pravilu nisu kupljeni nemačkim novcem“. List svoje čitaoce upućuje na poseban teks koji dokazuje da smart telefoni za izbeglice nisu nikakav luksuz nego najpovoljnija veza sa porodicom.

Nije tačna ni tvrdnja da izbeglice Nemačkoj ništa ne donose, navodi SZ. I poziva se na studiju Centra za evropska ekonomska istraživanja, uradjenu za Bertelsman fondaciju, prema kojoj svaki stranac plaća godišnje više poreza i doprinosa nego što od države dobija u vidu raznih davanja. U 2012. godini je taj suficit iznosio ukupno oko 22 milijarde evra i sve je veći što su stranci u nemačkoj obrazovaniji, a oni su iz godine u godinu sve obrazovaniji, tvrdi SZ. U Nemačkoj ima 6,6 miliona ljudi bez nemačkog pasoša.

„Svaki gradjanin bi godišnje mogao za 400 evra da plaća manje poreza ukoliko bi u budućnosti 200.000 imigranata stizalo godišnje u Nemačku i ukoliko bi 30 odsto njih imalo visoko, a daljih 50 odsto srednje obrazovanje“, poziva se SZ na već pomenutu studiju.