Rebus: Zašto je ruska država sama od sebe kupila Sberbanku

Zašto je ruska država sama od sebe kupila većinski paket u najvećoj ruskoj poslovnoj banci, zagonetka je i za posmatrače u Rusiji, ali da razlog postoji ne sumnja niko.

Prenosimo mišljenje publiciste Pavela Volkova, objavljeno u poslovnom listu Vzgljad, odmah pošto su u drugoj polovini februara počele pripreme za tu kupoprodajnu tranziciju. On spekuliše sa mogućnošću  privatizacije banke – monopoliste.

“Ministarstvo finansija kupuje od Centralne banke kontrolni paket akcija Sberbanke za 2.800 milijardi rubalja uz pomoć sredstava koja leže u Fondu nacionalnog blagostanja. Veoma važan dogadjaj te nije bez razloga izazvao aktivno medijsko razmatranje. Pri tome se mišljenja eksperata kreću u dijapazonu od strahovanja da će Sber sad brzo privatizovati oligarsi/Amerikanci/oligarsi sa Amerikancima, pa do ushićenja zbog pobede nad Stejt departmentom i Fedom, koji, kao što je poznato svim konspirolozima, kontrolišu rusku centralnu banku.

Hajde mirno da razmotrimo zašto je potrebna ta prodaja?

Računovodstveni sud je na svom portalu objavio prelazne rezultate analize realizacije nacionalnih projekata sa stanjem na novembar 2019. godine i tamo, istinu govoreći, sve baš i nije dobro. Jedan od ključnih problema je što novac koji država izdvaja za finansiranje nacionalnih projekata, preko komercijalnih banaka ne stiže onima kojima je namenjen.

U Računovodstvenom sudu su više puta izjavljivali da ne mogu normalno da saberu podatke o obimu realizovane državne podrške baš zato što se svi podaci gube u raznim finansijskim strukturama.

Finansiranje nacionalnih projekata vrši se budžetskim parama preko privatnih banaka. Privatne banke dodaju svoju maržu  i krediti postaju skupi. Skupe kredite niko neće da uzme, zato država kompenzuje bankama ‘gubitke’ od smanjivanja kamata tj. faktički poklanja bankama novac. Pritom nastaje nekoliko glupih i, sa stanovišta ekonomske opravdanosti, neobjašnjivih situacuja:

1. Zašto su potrebne komercijalne banke kao posrednici izmedju države, koja daje povlašćene kredite, i biznisa, koji te kredite uzima? Zašto se ta sredstva ne dodeljuju preko specijalnog fonda bez marži komercijalnih banaka. Zapravo takav fond postoji. Ali je mali i ne može da pokrije potrebe nacionalnih projekata.

2. Pare se daju bankama koje ne snose odgovornost za ostvarenje ciljeva nacionalnih projekata. Ali zato oni koji za te rezultate odgovaraju ni na koji način ne utiču na dodelu para.

3. Zbog postojanja bankarske tajne, banke ne dostavljaju informaciju o svojim kreditnim operacijama državnim organima, koji te nacionalne projekte realizuju i država ne može da razume kud odlaze pare.

Još 3. oktobra 2019. godine u ‘Osnovnim smernicama budžetske politike za 2020-2022. godinu’ Ministarstvo finansija je saopštilo da će ‘obezbediti puno praćenje kretanja budžetskih sredstava usmerenih na realizaciju nacionalnih projekata.’ Ali kako to postići?

Samo uspostavljanjem pune kontrole nad bankarskim monopolistom.

Ali ako je samo u tome stvar, zašto prodaja, a ne predaja?

Bez obzira na sve lepe računice konspirologa, Centralna banka je državni organ Ruske Federacije, ali sa posebnim statusom. Ona je nezavisna od vlade, ali se sva njena imovina nalazi u federalnom vlasništvu, a šefa Centralne banke postavlja Državna duma na predlog predsednika.

Centralna banka 75% svoje dobiti predaje federalnom budžetu, a ostatak koristi za zlatno-valutne operacije i sanacije (izvlačenje iz bankrotstva za račun državnih para) komercijalnih banaka.

Da, te sanacije su s gledišta ekonomskog razvoja, besmislene koliko i samo postojanje komercijalnih banaka. Besmislena i neopravdano visoka kamatna stopa na kredite uz veštački snizen kurs rublje uništavaju rusku industriju u korist izvoznika sirovina. Ali to više govori o delovanju Centralne banke u korist niza krupnih oligarhijskih grupa nego u korist Stejt departmenta. Uopšte, Centralnom bankom Rusije ne upravlja se iz Federalnih rezervi Amerike.

Tim se više zagonetnim čini to što jedan državni organ od drugog državnog organa kupuje kontrolni paket u Sberu. Radi se u suštini o jednom te istom vlasniku ili jednostavnim jezikom rečeno, to je prebacivanje novca iz jednog džepa u drugi džep jedne te iste jakne. Zašto? Centralna banka je Sber svojevremeno dobila besplatno. Stručnjaci kažu da bankarski regulator ne može istovremeno da bude vlasnik banke – monopoliste. Skoro 20 godina je mogao, a sad ne može?

Centralna banka preko Sbera reguliše „kako je potrebno“ kurs rublje, čas prodajući dolare čas ih kupujući. Zašto Sber u rukama Centralne banke predstavlja sukob interesa, a u rukama Ministarstva finansija ne predstavlja?

Ministarstvo finansija drži u Sber državne obveznice, naime dužno je banci više od 1.000 milijardi rubalja.

Znači, stvar nije ni u tome.

Nije tajna da Centralna banka RF već nekoliko godina posluje s gubitkom. Neuspešne berzanske igre i održavanje u igri konkurentno nesposobnih komercijalnih banaka doveli su do gubitka od 435,3 milijardi rubalja u 2017. godini i 434,7 milijardi rubalja u 2018. godini. Znači u budžet države od 2017. godine se ne prebacuje ništa. A ova kupoprodaja omogućava da se ta rupa zatvori. U Centralnoj banci su već potvrdili da će 25% kupoprodajne cene da ostane regulatoru, a 75% će biti prebačeno u budžet.

Pretpostavimo da je prebacivanje novca iz džepa u džep bilo potrebno da bi se pokrili gubici Centralne banke. Ali ne radi se o dolarima nego o rubljama koje Centralna banka mirno može da štampa, a ako ih ne ubacuje u unutrašnju ekonomiju, dodatna emisija neće napraviti nikakve probleme s inflacijom.

Možda je potrebno pogledati na drugu stranu, odnosno odakle dolaze pare za kupovinu. Pare će biti uzete iz Fonda nacionalnog blagostanja u kome se skuplja deo prihoda od prodaje nafte i gasa, a za garantovanje penzionog sistema osiguranja gradjana Rusije. Zakon ne dozvoljava da se otuda uzimaju sredstva za bilo šta drugo sem za penzije, pa znači, da bi se obavila ova kupoprodaja treba menjati zakon. Pretpostavljamo to će se i učiniti, iako i Zakon o centralnoj banci zabranjuje da se smanjuje njen udeo u Sber, pa ga takodje treba menjati.

Pored svega, nije sasvim jasna pozicija siluanovskog (Anton Siluanov, ministar finansija, prim.aut) Ministarstva finansija.

Vlada Dmitrija Medvedeva, koja je podnela ostavku, sprovela je nepopularnu penzijsku reformu, objašnjavajući potrebu da se poveća starosna granica za odlazak u penziju i time što se, po Budžetskom kodeksu, pare iz Fonda nacionalnog blagostanja mogu koristiti za finansiranje penzija samo kad iznos u tom Fondu bude iznad 7% BDP-a. Ali sad je u Fondu već 7,3% BDP-a – više od 1.000 milijardi rubalja je „suvišnih“.

Siluanov je na sednici Vlade 13. februara izjavio da će novac, koji Centralna banka dobije od prodaje svog udela u Sberu (75% se vraća kupcu Ministarstvu finansija u budžet, prim.aut) biti iskorišćeno za socijalne inicijative, koje je predložio Putin: materinski kapital, isplate porodicama s decom itd, iaki je krajem 2019. godine govorio da pare Fonda nacionalnog blagostanja treba uložiti u projekte Gasproma i Novateka, odnosno opet u izuzetno profitabilni sirovinski sektor, zbog  koga je veštački snižen valutni kurs, umesto i High-Tech nacionalne projekte, kako je najavljeno.

Sasvim je nerazumljivo čemu tako komplikovane šeme (izmena dva zakona, uzimanje iz Fonda nacionalnog blagostanja, prebacivanje u Centralnu banku, vraćanje u Ministarstvo finansija) ako Rusija ima tako velika sredstva na budžetskim računima Ministarstva finansija, u rezervama Centralne banke, i jednostavno u suficitnom budžetu gde se nalazi 800 milijardi rubalja viška godišnje. Sudeći prema računici Računovodstvenog suda, novac nikako ne mogu da potroše jer je u realizaciji nacionalnih projekata zastoj. Opet zagonetka.

Poznato je da 50% plus jedna akcija u Sberbanci pripada državi u licu Centralne banke, a ostalo privatnim kompanijama koje su gotovo sve – nerezidenti.

Njihov spisak se zvanično ne objavljuje, ali ima dokaza da je to niz američkih fondova i Norveški državni fond.

Takodje nije tajna da je vlada Medvedeva, pre ostavke, razmišljala o novom planu privatizacije.

U jesen 2019. godine, posle susreta s američkim investitorima, tada još prvi vicepremijer, Siluanov je saopštio da je zatražio da Ministarstvo ekonomskog razvoja izradi ‘ambiciozniji plan privatizacije’ kojim bi trebalo da budu obuhvaćene manje kompanije iz naftni-gasnog i bankarskog sektora,  ‘a trebalo bi razmotriti i veće’. A ključna rečenica Siluanova: ‘Privatizacija je potrebna radi snižavanja udela države u ekonomiji, a ne zbog rasta prihoda budžeta’.

Federalna antimonopolska služba računa da država kontroliše 70% ruske ekonomije, Moody’s da je to 50%, EBRD operiše sa 35%, a Medjunarodni monetarni fond sa 33%.

Kako god bilo, baš ta značajna i kako se pokazuje efikasna državna svojina daje suficitni budžet tj. Siluanov je u pravu kad kaže da budžetu privatizacija neće ništa doneti. Uopšte, posle svega toga, se čini objektivno potrebno proceniti ne radi li se ovde o privatizaciji Sbera.

Pošto je objavljena vest da će vlada kupiti banku – monopolistu, njena akcija je porasla. I ti su stručnjaci logično pretpostavili da će Ruska služba za državnu imovinu početi rasprodaju Sberbanke. Ali postoji tu i jedno ali. Ministarstvo finansija je saopštilo da banku neće predati Rosimušćestvu, nego će akcije ostati u bilansu Fonda nacionalnog blagostanja.

Znači li to da privatizacije neće biti?

Ne, ne znači. Prosto se menja moguća šema.

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com