A naroda -ni za svadbe ni za tuče

Putovala sam nedavno u Hrvatsku.Na granici me policajac iznenadi : Ne bismo očekivali,kaže, da se vi vozite autobusom.

Nisam se snašla,pa on doda : Pa i ja se vozim.

Da sam se snašla, rekla bih mu da bi novinarima,kao radnu obavezu, trebalo propisati da putuju javnim prevozom.Bilo bi mnogo manje gluposti i promašaja, a više pravog stanja stvari u medijima.

Dakle.Pošto ne vozim kola, vozim se autobusom,a u poslednje vreme sve češće vozom.A putujem često.

Neki dan, u mom rodnom kraju, dva meštanina kroz prozor autobusa snimaju zlatiborske livade i prebiraju čije su bile,a ko im je vlasnik sada.E tu tek ima za roman da napišeš.

“ Vidiš, nema više naroda.Ni svadbi ni tuča.Sećaš li se ti, ko ono nekad bi najbolji za tuče…onaj Djukić,šta ono sa njim bi.Bacio rakiju i svaka mu čast.To nije lako.Kad se neko na nešto navikne kao, nemoj da se uvrediš, ti na kocku, a ja, kad se nadjipam one puste rakije, pa ne znam šta radim“.

Posle mi komšija plastično objasni novu demografsko-društvenu situaciju.

“ Propast.Nekad se svadbovalo po tri dana, sad tri sata.Toliko traju svadbe.A nekad pripreme počnu u četvrtak, pa se svadba otegne i do utorka.Sad nema naroda za tri dana svadbe“.