Anton Krilov (Vzgljad, Rusija): Za koliko će godina ili vekova Rusija nadživeti Britaniju

Ovo je jedno rusko mišljenje o posledicama odluke Britanije da napusti EU. Zanimljivo je i zbog toga što je Rusija optužena da se tom dogadjaju obradovala, ili još gore da ga je svojom spoljnom politikom izazvala! Prenosimo tekst iz lista Vzgljad u  celosti:

„I države su kao ljudi. Radjaju se, žive i umiru. Nema u istoriji ni jednog „večnog rajha“, ma koliko se trudili političari. Ima država dugovečnih – kao što je San Marino, koji u sadašnjim granicama postoji od 301. godine.

Ima mrtvorodjenih država, kao što je Ukrajina, koja 23 godine nije znala šta da radi sa nezavisnošću koja joj je pala na glavu, a u 24 godini je smislila da treba da bombarduje sopstvene gradjane, mrzi Rusiju i bori se sa odavno zaboravljenim komunizmom. Više od toga nije ostalo života u ukrajinskom projektu, ali zombi je dobio dovoljno – još je aktivan.

U životu mnogih država dogadja se ono što je Lav Gumiljov nazvao pasioniranost, iznenadni višak strasti za osvajanjima novih teritorija. Dešavalo se da države nastale kao rezultat izliva strasti postoje vekovima, ali u Novo vreme u Evropi nikome nije polazilo za rukom da dugo drži objedinjenim narode koji naseljavaju taj mali, ali važan  deo sveta.

Koliko su brzo teritorije osvojili Napoleon i Hitler toliko brzo su bili prinudjeni da ih napuste. Moguće, da nisu krenuli u Rusiju da bi njihova vlast trajala duže, ali što je bilo, bilo je.

U poredjenju sa napoleonovskim i hitlerovskim multinacionalnim projektom, Austrougarska imperija je trajala relativno dugo, ali i nju je uništila odluka da počne rat sa Rusijom. Ipak postoji tendencija, tek da se skrene pažnja današnjim evropskim jastrebovima.

Engleska istorija traje od 927. godine, Englezi su tokom proteklih vekova sebi potčinili druge države na teritoriji Britanije – Vels i Škotsku, osvojili susedno ostrvo Irsku, postojao je period kad je iz Londona kontrolisan znatan deo Francuske. Posle epohe Velikih geografskih otkrića Engleska (već u sastavu jedinstvene Britanije) pokorila je znatan deo Severne Amerike, kao i Australiju i Novi Zeland.

Krajem 18. veka, kontrola nad teritorijama koje su sada u sastavu SAD je izgubljena zato je u XIX veku „biserom“ britanske krune postala Indija koja nije obuhvatala samo sadašnju teritoriju nego i Pakistan sa Bangladešom. Britanija je vladala morima i nad teritorijom Britanije nikad nije zalazilo sunce.

A 20. vek, to su neprekidni teritorijalni gubici, čiji je rezultat da London sad neposredno kontroliše samo Britaniju, Severnu Irsku i nešto prekomorskih teritorija medju kojima su po stanovništvu najveća Bermudska ostrva sa 60.000 podanika krune.

U EU Britanija se uvek držala posebno. U valutni savez London nije ušao niti je nameravao. Isti je slučaj sa Šengenom. Sa strane, nije sasvim razumljivo šta je smetalo Britaniji u EU. Ali kako vidimo smetalo joj je i to jako, jer ni prava agitacija, mada bez učešća kraljice, ali zato sa mačkama, nije pomogla.

Više od svega Engleze i Velšane – a baš oni su izglasali izlaz dok je većina Škota (62 odsto) i severnih Iraca (56 odsto) bila za ostanak u EU – nervirale su dve stvari. Milioni gastarbajtera i migranata koje je trebalo hraniti  po nalogu Brisela. I u principu obaveza da se sopstveno delovanje usaglašava sa Briselom i novac daje u kontinentalne svrhe.

Britanske elite su se tokom poslednjih 70 godina navikle da dobijaju naloge iz Vašingtona. Pa sad i Brisel – to je već bilo previše. Uzgred, milioni gastarbajtera u Londonu glasali su za EU – njih 60 odsto, samo malo manje nego u Škotskoj.

Kada su ih 2014. godine ubedjivali da ostanu u Britaniji, Škotima su obećali da će ona biti u EU. Zato je novi škotski referendum sa suprotnim rezultatom pitanje vremena.

Španija je već postavila pitanje Gibraltara. Osporavati teritoriju članice EU i nečlanice – to su, po mišljenju Madrida, dve različite stvari. U Severnoj Irskoj i Velsu separatisti nisu tako jaki kao u Škotskoj, ali će se i oni neizbežno aktivirati.

Zato je konačni raspad Britanije i povratak Engleske u granice iz 927. godine vrlo verovatno pitanje za skoro vreme. Britanska državnost se već neku godinu nalazi u stanju kliničke smrti i njeno konačno upokojenje nije preko sveta. Treba li oplakivati pokojnicu? Teško. Ona je proživela blistav i bogat život. Ona ima snažne naslednice – poslednjih godina jedina superdržava SAD, uticajna regionalna država Australija, kao i neveliki ali veoma lep Novi Zeland. Engleski jezik je glavni u medjunarodnim opštenjima, engleska literatura najčitanija je na planeti, a britanski glumci traženi su u bioskopima, pozorištima i na televizijama širom sveta.

Smrt države nikako ne znači i smrt kulture, Evropa se vekovima hranila nasledjem Rima, a Rusija Vizantije.

Ruska imperija se razvijala na malo drugačijoj paradigmi nego britanska, ali periodi maksimalnih mogućnosti su nam se podudarali. Pošto je izbor učinjen u korist susednih zemalja, a ne prekomorskih teritorija, teritorijalni gubici su kod nas u 20.veku bili manji, ali nazvati ih malim bilo bi  teško.

Ali mašta je mnogih zapadnih političara, a posebno geopolitičara, da se Rusija ponovo vrati u granice, ako ne u one iz 927. godine kao Britanija, a onda u 1300. godinu i Moskovsko kneževstvo sa nezavisnim teritorijama na njega naslonjenim.

Kao što vidimo u slučaju Britanije, za likvidaciju suvereniteta krune nad većim delom države nije bilo potrebno mnogo mešanja trećih sila. Teritorije naseljene Anglosaksoncima prestale su da razumeju smisao prianja naloga iz Londona. Drugim narodima naseljeni delovi Imperije prestali su da vide smisao u potčinjavanju Londonu i poželeli su svoje nacionalne države. Žitelji metropole su prestali da vide smisao u borbi za očuvanje jedinstva, nestalo je smisla, a sa njim je nestala i Imperija.

Nikakvi spoljašnji neprijatelji nisu kadri naneti toliko štete koliko državi nanosi gubitak smisla – nezavisno od toga da li je inspirisan spolja ili je ponikao iznutra. Podanici Ruske imperije su 1917. godine prestali da vide smisao u očuvanju monarhije – i država je pala. Gradjani SSSR-a su 1991. godine prestali da vide smisao u očuvanju Saveza i država je srušena.

Rusija će postojati dok mi gradjani te države vidimo smisao u njenom postojanju. Do vremena dok je većina kadra da odgovori na pitanje ko smo mi, zašto smo i zbog čega traba da budemo zajedno.

I to za koliko će godina ili vekova Rusija nadživeti Britaniju, zavisi takodje samo od nas. Ne od vlasti – ona će se uvek truditi da sačuva teritorije. Ne od stranih država – one će se uvek truditi da otkinu komadić ili komad. Nego samo od gradjana – dok oni sebe budu osećali gradjanima.

Jer svako carstvo koje se deli iznutra, opusti, a grad ili dom koji se deli iznutra – ne opstaje.