Komunikacioni stratezi od Ljubičića do Vučića

Postojale su u bivšoj Jugoslaviji institucije Savet Federacije, pa Savet Republike Srbije…koje su okupljale bivše političke funkcionere, bivše ambasadore, narodne heroje i uopšte ugledne osobe bez trenutnog zaduženja. Ti su saveti s vremena na vreme raspravljali o gorućim društvenim problemima, a istim su im se povodom obraćali najviši aktuelni
funkcioneri. Kakav je početkom 80-tih bio Nikola Ljubičić, predsednik Predsedništva Srbije.

I tada je bivalo da se donose zakoni, koji ne daju očekivane efekte ili daju suprotne efekte od obećanih.

Ali se ni tad, ili naročito tad, nije lako priznavalo da zakon ne valja. (Kao Zakon o računanju vremena, koji je provaljen s 35 godina zakašnjenja).

Pa je narečeni Nikola Ljubičić, pred Savetom Republike, objašnjavao razloge zašto su takve provale sa zakonima učestale i kao ključni naveo sklonost našeg naroda da svaki zakon, tokom primene, interpretira na svoj način i tako najbolju nameru iz zakona, pretvori u najgoru noćnu moru u životu. Toliko je Ljubičića sekirao naš i njegov narod da je poentirao u stilu kralja Ibija: da su NEMAČKOM NARODU NAŠI ZAKONI… Ono: samo bi mu nebo bilo granica!

Tito je bio već umro. Izmedju njegove smrti i vremena kad su se učvrstili nacionalni lideri po republikama, bilo je, po mom mišljenju, najbolje vreme novinarstva koje ja pamtim: svi su političari bili tek kandidati za „glavne urednike“, pa ja često kažem da si mogao da napišeš šta hoćeš, uvek je bio neko da te brani, a žute stampe i sponzora tada nije bilo.

Tako su se prisutni novinari odmah javno izvrnuli na ovu potajnu poruku „Narode moj, promenio bih te“, pa su neki glasno dodali: e, da si ti ovo rekao nemačkom narodu… Ali, svi smo odjurili u redakcije da sa dogadjaja izvestimo.

Medjutim, pre mene u moju tadašnju redakciju stigla je molba iz kabineta predsednika Predsedništva da se to sa nemačkim narodom ne pominje. Greška. Tačka.

Tada je bila jedna televizija i par novina, od institucionalizovane opozicije ni pomena, i prosuto mleko je bilo lako pokupiti.

Ove sam se epizode setila kad su se predsednik Republike Srbije i predsednica Vlade Srbije setili da prebrojavanjem poginulih radnika na američkim gradilištima i broja poginulih perača prizora u Americi iskomuniciraju – ta reč baš pristaje – pogibiju dva radnika na jednom gradilištu Beograda na vodi.

Ja sam ovu komunikacionu strategiju premijerke Brnabić, sa pominjanjem čak 14 poginulih gradjevinskih radnika u Americi dnevno, gledala uživo na televiziji. Prva reakcija mog mozga, pre nego što je sabrao sve informacije, bila je da brzo isključim televizor. To me je moja podsvest zavaravala: ako ja ne čujem, neće čuti ni porodice poginulih radnika. Svojim roditeljima, ženama i deci oni nisu nikakva statistika nego ogromna tragedija, ko zna još kakvih posledica, s imenom i prezimenom.

Da se radi o smišljenoj i skandaloznoj komunikacionoj strategiji belodano svedoči činjenica da su je istovremeno, s identičnom američmom matematikom, uz male varijacije, upotrebili i predsednik i premijerka.

Ali kad stvari krenu po zlu, onda idu do kraja.

Da je autor ove komunikacione strategije idiot, jasno je već iz ideje da se u objašnjavanju ove tragedije, javno, pre nego što su žrtve i pokopane, upotrebi ovakva statistika. I još američka. Moram da podsetim da je naše društvo abortiralo pokušaj da se posle 2000. godine kod nas uvede američki model kapitalizma u kome su radnici trošak koji je, kao svaki trošak, poželjno eliminisati koliko je moguće.

A kad se ispostavilo da satistika nije ni tačna, pa još da je skinuta sa sajta koji ciničnim podsmehom, koji kod takvih sajtova uvek ne ispadne baš ukusan, hoće da osudi nakaradnu stvarnost, temelji pretvaranja komunikacione strategije u komunikacioni vodvilj bili su postavljeni.

Da je tada bilo nekog da zavapi: „Greška. Tačka“, da zavapi i da ga čuju, stvar bi i dalje bila skandalozna, ali upola… Ali, jok.

Predsednik Republike je delo svog komunikacionog stratega konačno i bespovratno pretvorio u vodvilj. Predsednik nije razumeo suštinu ovog skandala: to što se on, u predstavljanju tragičnog dogadjaja javnosti, poslužio podacima o poginulim peračima prozora u Americi, bilo bi skandal i da su ti podaci bili tačni.

Ovde nije kraj, ali ovde ću da se zaustavim. Jer ne znam kuda bi me odvelo razmišljanje o sledećoj rečenici:

„Mnogi su jedva dočekali, nisu mogli ništa da kažu o suštini onoga što sam rekao“, a koja hoće da nam kaže da je prava žrtva pogibije na gradilištu Beograda na vodi u stvari – predsednik.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com