Ruža Ćirković: Mesto za sedenje

E, da vam kažem: svojevremeno je u goste redakciji, u kojoj sam tada radila, dolazio u posetu Svetozar Marović, u funkciji predsednika tadašnje (a sad pokojne) Savezne Republike Jugoslavije.

Dva sata pre njega u redakciju je stigla šefica protokola predsednika SRJ da sve proveri, uključujući i kako smo mi novinari obučeni.

Mi smo bili skroz zatečeni. I po njenom mišljenju, neadekvatno obučeni.

“Zar mi imamo predsednika?”, odbranila se jedna koleginica od pitanja šefice protokola: Zna li ona da danas u redakciju dolazi predsednik? Kad se tako obukla.

SLIKA IZNAD SRPSKOG PREDSEDNIKA: Ova mi je epizoda prvi put pala na pamet kad je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapucao u Zagreb, na poziv hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović.

Prepredena političarka Grabar-Kitarović pozvala ga je s namerom da potopi javni odjek izložbe o logoru Jasenovac, koju su u Čikagu priredili Jevreji.

Zašto se predsednik Srbije promptno odazvao, do dana današnjeg nije jasno.

Kolinda Grabar-Kitarović je posetu iskoristila da svoje biračko telo obavesti šta je sve  Vučić uradio za svoje gradjane hrvatske nacionalnosti. Da nije bilo nje, hrvatske predsednice, Vučić se svega toga ne bi setio.

Vučić je tu posetu iskoristio da u uličarskom sudaru s izvesnim Mirom Buljom pokaže kako nije zaboravio sve što ga je ulica u mladosti naučila.

Ali, ja sam se šefice Marovićevog protokola setila kad se na našoj televiziji pojavila slika: sedi Vučić s kardinalom Josipom Bozanićem, a iznad glave im slika Alojzija Stepinca. Zvaničan stav naše države o Stepincu je poznat. (Uzgred budi rečeno, HRT je u ponedeljak objavio izjavu jednog predstavnika Katoličke crkve u Hrvatskoj, posle njegovog vidjenja sa papom. Na pitanje: “Hoćemo li uskoro imati novog sveca?”, papa je odgovorio: “Nadam se, još samo da se istraže neke stvari”.)

Elem, kad su uslikali predsednika Srbije sa Stepincem iznad glave, zapitala sam se: ima li naša Ambasada u Zagrebu, imaju li naše bezbednosne službe, ima li protokol predsednika Srbije pravo da se informiše i o takvim detaljima kao što je folklor prostorije u kojoj će predsednik biti primljen?

Zar im nije zadatak da o tome budu informisani?

PARISKI REVIZIONISTIČKI PROTOKOL: Drugi put mi je šefica Marovićevog protokola pala na pamet tokom prenosa proslave 100. godišnjice Dana primirja u Prvom svetskom ratu.

Da li je naša Ambasada u Parizu, da li su naše bezbednosne službe, da li je protokol predsednika Republike Srbije imao pravo da, pre svih ovih Makronovih ida, zatraži raspored sedenja na pariskoj proslavi?

Jer ispalo je da je Francuska, raspored sedenja pozvanih šefova država, iskoristila za sugeriranje nekih ozbiljnih političkih poruka.

Ako je verovati pisanju ruskih medija,  raspored sedenja nije tražila ni Federalna služba bezbednosti Rusije. I Moskvu je manipulativnost francuske proslave iznenadila, ali se, reći ću kasnije, dočekala na noge.

Što se Srbije tiče, zapažene su dve stvari.

Prvo, predsednik Kosova Hašim Tači ne samo da je dobio jedno od centralnih mesta, nego je sedeo za ledjima ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Kao štićenik?

I pored sve delikatnosti trenutka zbog ogromnih žrtava Srbije u Prvom svetskom ratu, i pored iluzije o francuskoj delikatnosti, Tačijevo centralno mesto ne bi trebalo da bude iznenadjenje: stav Francuske, belodano jasan još od Bernara Kušnera, samo je podvučen.

Ali to mesto odmah iza ruskog predsednika, sugerisalo je neke poruke, kojima se, zanimljivo, više pozabavila ruska nego naša javnost.

Ukratko, ruski analitičari su prvo pomislili da je ruskom predsedniku ovo podmetnuto – kako bi rusofilski deo Srbije poverovao o izdaji Moskve, a onda su se opsetili da bi ceo prizor Moskva mogla da preobrati u svoju korist – kao posrednik u eventualnim pregovorima o položaju Severnog Kosova,  ukoliko stvari krenu ka najgorem. Uključujući tu i kratko rukovanje i razmenu par rečenica izmedju Putina i Tačija o čemu je na svom Tviter nalogu izvestio Tači, ali ne i Kremlj na svom sajtu.

Georgij Engelhart, šef Instituta slavistike Ruske akademije nauka za ruske medije, a ne iznoseći posebne dokaze, tvrdi da je Vučić tokom poslednje posete Moskvi, izložio Putinu i scenario u kome bi Srbija faktički priznala Kosovo. Putin je, tvrdi Engelhart, rekao: Ne. A Vučić, čije su pristalice uglavnom rusofili, nije mogao da to ne uzme u obzir.

Moskva je protiv priznanja Kosova, kaže Engelhart, jer bi ono direktno vodilo prijemu Kosova u NATO. Zbog problema koji već niču na jugu Srbije, gde žive Albanci, i u Sandžaku gde žive Bošnjaci, ni Srbiji zatim ne bi bilo druge – nego u NATO. Posle ulaska Srbije u NATO, više razloga za protivljenje ne bi imala ni Republika Srpska – BiH bi bila sledeća u NATO…

Tači je zabeležio da mu je Putin rekao kako će Moskva prihvatiti svaki dogovor Prištine i Beograda. Ali Engelhart smatra da kratkim očijukanjem s Tačijem Moskva samo sebi pravi prostor da stupi na mesto posrednika u zaštitu Severnog Kosova i time kupi dodatni  pritisak rusofila na vlast u Beogradu da ne krene putem napred opisanog NATO-scenarija.

Druga slika koja je na Makronovoj proslavi zapala za oko celoj Srbiji je, ne uvredljivo, nego direktno ponižavajuće mesto za sedenje koje je dato predsedniku zemlje koja je, baš nas lepo podseća francuski ambasador u Beogradu, u Prvom svetskom ratu izgubila 28 odsto stanovništva, a 65 odsto muškog.

I drugi su detalji na ovoj proslavi bili zbunjujući: svečani koncert je bio austrougarsko-nemačko-francuski, pa bi se, učitavajući i skrajnutog predsednika Srbije, moglo zaključiti da Nemci njihove omiljene Francuze ne bi okupirali nikad, da nije bilo golog i bosog srpskog seljaka. Nego bi živeli u hiljadugodišnjoj idili.

Ah, francuskom ambasadoru u Beogradu se baš dopalo da se Srbiji izvinjava.

Ali, možete se izviniti nekom koga ste povredili, ali ne i nekom čije ste žrtve ponizili. Ima i u srpskom jeziku prikladnih reči, ali mi je nekako stalno padalo na pamet: da li će ambasadoru neko odbrusiti prikladnu rusku reč – zatknis! I zaustaviti to licemerje.

Da nema Donalda Trampa trebalo bi ga izmisliti, pa šta košta, neka košta.

On se vratio u Ameriku i odande, istina iz svog računa, odbrusio društvu u Parizu: dva su svetska rata krenula iz Nemačke!

Ni iz Amerike, ni iz Rusije, ni iz Kine.

Iz Nemačke. Iz Zapadne Evrope. Kojoj treba sopstvena vojska da se brani.

“A ko je neprijatelj?”, lepo se zapitao češki premijer.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com