Nada Momirović: I mi umemo da sašijemo odelo

Nekada prepoznatljiva izvozno orijentisana privredna grana Srbije, koja je zapošljavala preko 250.000 radnika, uglavnom ženske radne snage, koja je imala zaokružen ciklus od proizvodnje sirovina do gotovog proizvoda, urušila se izgleda bespovratno. Proizvodnja vunenih štofova Kula, Leskovac, Vučje, proivodnja viskoze u fabrici u Loznici snabdevala je gigante viskozom za laku konfekciju, ali i najkvalitetnijim postavama. Sistemi konfekcioniranja kakvi su bili Beko, Kluz, Prvi maj Pirot, Niteks Niš, Novitet Novi Sad i Novitet Pančevo, radili su po svetskim standardima za domaće tržište, ali i za izvoz. Uvreženo je mišljenje da se samo radilo za rusko, odnosno sovjetsko tržište, što se namerno plasira, kako bi ispalo da nismo tržišno poslovali, i da ne bismo uspeli u toj utakmici. Na primeru velike izvozne kuće Centrotekstil, koja je imala predstavništva u Njujorku, Parizu, Milanu, Berlinu, Amsterdamu i proizvodila stotine hiljada komada artilkala za kuće kakve su Macys, La Fajet, dizajnirane od strane domaćih dizajnera Jadranke Nikolić, Gordane Krstić, Ane Leković i drugih, a proizvdene u domaćim fabrikama, možemo videti da su socijalističke firme uspešno vodile trku sa svetskim proizvođačima.

Nada Momirović

Zašto je nama neko rekao da tekstilna industrija Srbije ne može biti konkurentna u uslovima kapitalizma i zašto smo se tako poneli prema ovoj nekada značajnoj industrijskoj grani?

Tradicija je vrlo važna u svakoj oblasti, pa i u industriji. Govoreći o novoj industrijalizaciji ne smemo da zaboravimo ovu industrijsku granu koja može brzo da se oporavi, u kojoj nisu potrebna velika ulaganja, koja će zaposliti brojnu žensku radnu snagu i koja mora i može biti konkurentna. Blizina evropskog tržišta i naručilaca lon poslova iz Evrope je komparativna prednost, jer su troškovi transporta manji kao i troškovi proizvodnje, naročito ako bi se država uključila na način da stimuliše ovu granu smanjujući poreze i doprinose na lična primanja, plaćajući bolovanja i do mesec dana za žene sa malom decom, dajući domaćim proizvođačima stuimulanse za svaki izvezeni proizvod, naplaćujući PDV posle prodatog proizvoda, stimulišući nabavku savremenih mašina i opreme. Nadasve, država svojom politikom mora da stvori ambijent da rad i rezultati određuju mesto pojedinca u sistemu i da to primerom pokaže.

Sada imamo situaciju da deca upisuju tekstilne škole bez želje da se time bave, jer su male zarade (uvek su bile male u ovoj radno-intezivnoj grani), a kad ih pitate šta biste radili umesto posla za koji se školuju (šivači i krojači) radije bi bili šankeri, konobari i slično. Na oglase za šivače i krojače ne javljaju se mladi, iako postoje takve škole u Beogradu, tako da mesta za njihov rad ima, ali nema kadra. Sticanje veština kroz školovanje, kakvo je nekada bilo u zanatskim školama, u kojima se učila dva dana teorija, a tri dana praksa svelo se na izvođenje prakse u fabrikama, bez posebnog programa osposobljavanja, bez nastavnika koji ih vodi, na formalno prisustvo od koga svi imamo samo štetu. Takođe, nema tehnologa i menadžera u tekstinoj industriji, a kad ih osposobite napuštaju posao jer se mnogo radi, pokušavaju sami i najčešće ne uspevaju ili rade na crno po pojednim malim radionicama, kakvih je puna Srbija.

Danas nemate mogućnost da nađete ozbiljnog proizvođača koji bi za sebe ili inostranog naručioca uradio nekoliko hiljada muških odela, što je nekada bila dnevna proizvodnja Beka. Tenderi se podmiruju iz Kine ili Turske, uglavnom unapred pripremljeni, sa rokovima isporuke od dvadesetak dana, za nekoliko hiljada komada, a znamo da se ni poručeni materijal u fabrikama dobavljača ne može proizvesti za 60 dana, a tek proizvodnja gotovog proizvoda u tom broju komada u Srbiji je nemoguća. Na savest i naručiocima tendera i onima koji dobijaju takve poslove, a na državi da preduzima mere koje su zakonom propisane. Za sada je to borba sa vetrenjačama, jer postoje utvrđene šeme i sistemi kako se to radi i ne pomaže nikakvo argumentaovano obraćanje raspisivačima tendera da mi nismo od juče i da su uslovi koje postavljaju nemogući. Dodela tendera pojedinim kućama eliminiše tržišnu utakmicu, destimulativno deluje na druge, koji se bore za svaki prodati komad na tršitu da ulažu i šire posao, ali i destimulativno za sve one koji bi krenuli da se bave ovim poslom. Proizvodnja za poznatog kupca u korektnoj tržišnoj utakmici omogućila bi firmama zapošljavanje i proširivanje kapaciteta, a time i otvaranje novih radnih mesta.

Moguće je vratiti staru slavu tekstilnoj industriji i zaposliti veliki broj radnika ukoliko se to želi i sme.

Nada Momirović
vlasnica kompanije Mona

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com