Ruža Ćirković: Dalmatinsko veselje – stigli kruzeri

Oho, tri kruzera!

Gospe ti, četiri!

Onaj je mali. Znači, počelo je.

Ovoga puta u Dubrovnik dolazimo iz pravca Metkovića i Neuma. I pravo na kruzere. Razlog za opštenarodno veselje ne samo u „biseru Jadrana“ nego u celoj Dalmaciji. Stigli kruzeri! To se prebrojava, množi i sabira. Juni je, a tog dana ih je bilo ne četiri nego šest – Crystal Cerenity, Aida, Lirica – i od Dubrovnika, nekad poznatog po gospodstvu o kome još znaju da vam pričaju lepe dubrovačke bašte, napravili su pravi vašar.

Dubrovnik se komercijalizovao za brzu zaradu na turistima u prolazu. U Stradun jedva da se moglo ući, ogroman red na Pilama napravili su čekajući da se smeste u autobuse koji će ih odvesti na snimanje serije „Igra prestola“… Zbog njih se 100 kuna naplaćuje i ulazak u Stari grad. Meštani tvrde da svaki gost – a na jednom kruzeru ih bude i preko hiljadu – ostavi u Dubrovniku prosečno 50 evra. Dubrovački računi to valjda stvarno opravdavaju, kažu nam da se i Split sprema da im dozvoli ulazak u svoju luku.

Ne časimo časa – pravo iz luke na dubrovačku riblju pijacu. Ponuda je lepota jedna, a ja imam jedan metod merenja da li je nešto skupo ili nije: svaku cenu u kunama presečem na pola (jer plate su u Hrvatskoj otprilike dvaput veće nego kod nas), prebacim u dinare i to ti je to. Toga dana je riba prodavana po ceni od 20 kuna (manje od tri evra) pa do 120 kuna, koliko su ribari na jednoj tezgi tražili za kilo lista.

Za 40 kuna nude papigu, tako je oni zovu, živopisnu ribu koje, kažu, nema u Jadranskom moru nego – zalutala.

E muvamo se dugo po pijaci koja radi, kažu nam, do 12, 12 i po, i dumamo postoji li neki način da nešto od ove ribe pri visokoj junskoj temperatiru povučemo za Beograd, bar za jedan sentimentalni ručak. Ali ko sme da se igra ribom… pa neka je i dubrovačka.

Stari dubovački spomenici su svima dobro poznati, a ipak se u Stari grad ulazi u redovima, dok smo pred odjednom isplivalim spomenicima novije istorije usamljeni.

Ovo je Majsan, uz koji piše da je napravljen u brodogradilištu „Korčula“ 1991. godine i „korišten u herojskoj odbrani grada i dubrovačkog područja tijekom Domovinskog rata“.

Ovo je Sveti Vlaho, ponos otpora srpsko-crnogorskoj agresiji.

Vrtim se da vidim gde sam tačno – u Ulici Nikole Tesle. Svaki grad u Hrvatskoj ima ulicu grada Vukovara, a izgleda i Nikole Tesle. Pa dobro, Hrvati se užasavaju na taj termin, ali da kažem, regija je ovo kontroverzi.

Nigde u Hrvatskoj, ni u samom centru Zagreba, nećete kapućino platiti više od 15 kuna (dakle 2 evra), u čuvenoj dubrovačkoj Gradskoj kavani – hoćete. Znači, kapućino je 22 kune (tri evra), ali hrabro ostajemo uz bezbrižne neke strance koji ne pitaju koliko košta. Stiže račun – imamo popust od 4,40 kune znači kapućino je 17,40 kuna, tako oko 280 dinara i na računu piše da servis nije uračunat. Posle mi kažu da je to svetski – u različita doba dana različita cena. Izmedju 14 i 15 sati popust od 4,40 kune.

Svako ko nešto ima da proda na svetu, ništa nije učinio ako to nešto nije prikazao u Dubrovniku. Uz svu onu silu kruzerskog sveta baš pristaju tartufi u medu, coca-cola baletanke, bombone u obliku mrtvačke glave ili teniske loptice (22 kune sto grama), a tu su i neizbežni Kinezi da začas od glave do pete obučete svog malog mornara.

Restorani u ulicama u koje možete svratiti sa Straduna po standardu i izgledu ozbiljno, ma stvarno ozbiljno zaostaju za ovim našim beogradskim i zemunskim. Dok kelner kaže kelneru: “Ovo ti je vodič, gospodja Sarma, ako hoćeš da je častiš“, a ovaj će : “Baš se zove Sarma?“ i gospodja se upravo predstavlja baš tako, analiziramo cene. Da vas podsetim, plata je u Hrvatskoj otprilike dvaput veća od naše, a i Dubrovnik je to.

Jedna dubrovačka gospodja filozofira „Lako ti je nekad bilo živit, a danas samo stres“, a pred čuvenim smo dubrovačkim hotelom Imperijal. Nekad kad smo bili jedna država, mi bili mladi novinari, a naša tadašnja medijska kuća u snazi, mene su i jednu koleginicu poslali u Dubrovnik da nešto pišemo i platili nam lepi, stari hotel Imperijal. O nečem takvom mogli biste sada da sanjate i u Hrvatskoj, kaže mi upola glasa jedna dalmatinska gospodja da ne čuje njen sused. Sad je to veliki, novi Hilton Grand Imperijal i ja se uzalud trudim da prepoznam gde su u novu gradnju smestili onaj naš Imperijal. Neki arhitekta bi to odmah ukačio, a ja se mučim: čas mi se čini da sam ga pronašla, pa opet, nisam baš sigurna da je to.

Nikako da prestanem da se pitam jesu li ti mnogoljudni kruzeri baš toliko isplativi gosti, a na to me podseća i benzinska pumpa INA isturena daleko u more koju, naravski i s užasom, pripisujem njihovim potrebama. I zaradi, boli glava.

Posle smo s druge strane Dubrovačke luke našli malo domaćeg mira medju roniocima i njihovim domaćim ljubimcima. Oglašava se duboki bas brodske sirene i nama pravo preko nosa iz dubrovačke luke isplovljava kruzer Lirica dok ležimo s nogama u moru. Onako, bez veze.