Ruža Ćirković: E, a sad – pošteno!

DUGOVI I DRUGOVI: Pošto sam u prošloj kolumni natrljala nos sadašnjoj plati od 400 evra, onom platom iz 1979. godine, koja prijatno podseti na sebe i one koji su tada radili a sad odu u penziju, da sad, poštenja radi, tek, tek natuknem odakle je ta plata poticala. Naime, negde od Ustava 1974. godine proces zaduživanja je liberalizovan, mada, moram takođe da podsetim, nije odmah učinjen i transparentnim, a još manje sređenim.

SFRJ

Republike i pokrajine su dobile pravo da se samostalno zadužuju, što su one i činile, pa je uporedo sa rastom tog zaduživanja rasla i plata da bi svoj realni pik dostigla, kako nas statistika podučava, 1979. godine. Takođe prema statistici, u čitavom posleratnom periodu, dakle od 1952. godine do 2005. godine, investicije su 1979. godine takođe dostigle svoj apsolutni vrhunac. Ako se pogledaju grafičke linije kretanja tih investicija za Srbiju, Vojvodinu i Kosovo, videćemo da sve tri linije jedna drugu prate na uvek istom nivou, sem što se čini da je te 1979. godine krivulja rasta investicija na Kosovu čak i nešto oštrija nego za Srbiju u celini i Vojvodinu posebno. Dakle, zaduživali smo se, investirali, delili plate. Ali te 1979. godine se i inflacija, koja se kolebala i prethodnih godina, definitivno uputila spiralom rasta.

U šta smo investirali, i to se negde može videti, tek 1982. godine smo najzad saznali koliko smo dužni i da ne možemo to što smo se zadužili da vraćamo. Dotad se o dugovima zemlje nije tako otvoreno raspravljalo kao sada, pa kad su tada javno na čuvenom Odboru za ekonomske odnose sa inostranstvom Savezne skupštine stali da sabiraju – ne znam ni da li su ikada svi dugovi identifikovani toliko je to bilo decentralizovano i liberalizovano – sve te silne dugove, mene novinara početnika šef redakcijskog DES-a uveče je telefonom zvao kući i molio da moj izveštaj zameni Tanjugovim. Ako nešto ne bude u redu, neka odgovara Tanjug. Nije mi se takav poziv dogodio samo jednom.

PLATE I REPROGRAMI: Zaprepastili smo se saznanjem da je Jugoslavija dužna 22 milijarde tadašnjih dolara, što bi bilo i mnogo više kad bi se u današnje dolare preračunalo. Tek te smo godine preživeli i onu čuvenu noćnu sednicu Savezne skupštine, po kojoj je ostala upamćena, Milka Planinc predsednica jugoslovenske vlade i na kojoj smo doneli propise prema kojima strani poverioci mogu da plene jugoslovensku imovinu u inostranstvu (avione, brodove i sve što stignu) ukoliko Jugoslavija ne plati dug nekog od svojih dužnika, a tada je donet i propis da svi za sve odgovaraju solidarno. Pa se moglo desiti da, ako banke neke firme u Rijeci ne može da plati prispelu ratu njenog kredita, putem koncentričnih krugova solidarnosti, onda se iznos te rate skine sa računa neke banke u Novom Sadu. Za reportažu o toj skupštinskoj noći tada sam ja dobila nezapamćenu nagradu redakcije od, koliko se sećam, 30.000 tadašnjih dinara, a Bisa Matić mi je lično ogorčena rekla da bih dobila i više da nisam žena. Posle su Odborom za ekonomske odnose sa inostranstvom dominirali dr Bora Jović u ime Srbije, dr Miran Mejak u ime Slovenije, Stipe Tolić i dr Ivo Vrandečić u ime Hrvatske. Sećam se posle da je dr Bora Jović stalno tražio od Stipe Tolića da Hrvatska vrati pare koje je Invest banka, zbog onih koncentričnih dugova solidarnosti, dala za namirenje kredita zagrebačke Ine, a Stipe Tolić je stalno čudio da nema pojma o čemu Jović priča. Uglavnom, Odbor za ekonomske odnose sa inostranstvom je tih godina bio u rangu najboljeg akcionog filma. Plata nam se polako smanjivala inflacijom koja je rasla. Sve dok 1988. godine nismo dogurali do velikog reprograma duga, što je , jel’ te, isto što i bankrot. Čim smo bankrotirali, odmah smo se oporavili, pa nam je plata ponovo počela rasti, čega se mnogi s nostalgijom sećaju, ali nije dostigla pik iz sedamdesetih.

Po prirodi stvari, dok smo se ono zaduživali, plate su bile velike, a kurs deviza nizak, pa je narod lepo napunio devizne račune. Još jednom bankrotirali i 1990. zamrzli staru deviznu štednju. Posle je višestruki bivši guverner NBJ Dušan Vlatković pred Anketnim odborom o Dafiment banki rekao kako je ta stara devizna štednja nestala, kako je i nastala, ali smo je svejedno uredno vratili posle, da bismo ostavili politički utisak. Na svet. I parajlije. Vratili smo je tako što smo rasprodali ono preduzeća što je vredelo, a ne iz zarade.

Plata nam se još jednom vinula u najviše visine 2007. godine. Tad smo prodali pre svega Mobtel, nekoliko banaka i Robne kuće Beograd… Ove su prodaje, kako ekonomisti znaju, paradoksalno doprinosile rastu našeg trgovinskog deficita i sledstveno tome zaduživanja. Ali to je bilo koliko juče i to valjda svi pamte.

Ruža Ćirković
Kolumna “Moj izbor”, dnevni list Danas

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com