Ruža Ćirković: Mališa
Sećate se kako je pevala Desanka Maksimović: Volim da putujem trećom klasom… E tako i ja volim da putujem autobusom. I drugi autobusi, ali naročito gradski neiscrpan su izvor informacija i situacija. Teško da se ičim mogu zameniti. Šta sve tu saznaš o ljudima i od ljudi – dragi bože! I tako mi juče ispade plomba, pa se odmah stuštim kod zubara, gore iznad Crvenog krsta. A u povratku uzmem trolejbus 29. U trolejbusu s pola uha čujem neko peva, valjda lepo, sad se više i ne sećam. Naišli jači utisci. Kad, kroz trolejbus prolazi čovek, ni prineti uobičajenoj slici pevača iz gradskog autobusa, visok, uredno obučen, vidi se da nije život proveo u neimaštini. I još nisam doživela da neki prosjak u autobusu, tramvaju ili trolejbusu nabasa na poznanika, ovo je bilo prvi put. I ne ponovilo se.
“Ako sam lepo pevao, dajte neku siću… blagodarim, blagodarim…“. Ljudi, vidim, zbunjeni, tražim i ja neku siću, ovde mora da je neka velika nevolja. Kad na metar od mene, prenu se crnomanjast čovek s naočarima, kao da ga grom pogodi. Pa šta to radiš, kaže pevaču. Šta to opet radiš, jesam li ti dao pare? Sećaš li se ti mene? Mališa, sećaš se? Kako da se ne sećam, kaže pevač. Pa što mi se ne javljaš na telefon, ni na fiksni ni na mobilni, kaže Mališa. Molim te da mi se javiš, čuješ, ovo je sramota što radiš, javi mi se molim te, ponavlja Mališa i u crnu zemlju da propadne. Sramota je to što radiš, kaže opet. A pevač će na to: moram, penzija mi 12 i po hiljada, kad sedam hiljada platim račune, nemam za lekove. Mališa očajno klimajući glavom ustaje sa stolice. On je u ovom trolejbusu svaki dan, kaže mu jedan umoran čovek i pita: A šta ti je on? Kolega s posla, zajedno smo radili. Živeo je s majkom, objašnjava Mališa. Kaže da ima penziju 12 hiljada, pa bolje je da prosi nego da krade, kaže umorni čovek. Pa i ja imam penziju 18 i po hiljada, pa ne prosim, kaže Mališa. Smanjio se čovek načisto od jada. Na Slaviji izlazimo iz autobusa. I Mališa. Da li mu je tu stanica ili pobeže da l’ od onog jada, da l’ od sećanja na vreme kad su on i pevač imali radno mesto i platu, možda su zajedno pili kafu, raspravljali o politici ili fudbalu, ko ga zna. Autobus još prima putnike, a Mališa kroz otvorena zadnja vrata opet ugleda kolegu s posla, pa se proteže nazad unutra i opet očajnički ponavlja: Molim te da mi se javiš, jesi li me čuo? Molim te… Onaj iz autobusa mirno kaže: Dobro.
I meni se, pravo da vam kažem, sve smučilo. Malo mi onoga što sam već videla i čula, nego idem i sama kontam kako će sad Mališa sa 18 i po hiljada penzije da pomaže onoga s 12 i po samo da ga skine s linije 29 gradskog tramvaja ili sa bilo koje druge linije. Počelo i mene da grize, u talasima čas tuga, čas bes, čas strah. Kako čovek završi sa ispruženom rukom u tramvaju broj 29? Zar tu nema niko, sem Mališe, da se nasekira i pomogne?
Dve mi stvari padoše na pamet. Pre tri-četiri godine javljale mi se dve sestre koje uzalud polažu pravo na neku restituciju u Hrvatskoj. Bio je zanimljiv problem, i koliko znam, nije rešen. Kad pre dve-tri godine dobijem opet pismo od tih sestara, jedna mi se žali da su joj uskratili pravo na socijalnu pomoć za kupovinu lekova. Ako se dobro sećam radilo se o tridesetak hiljada godišnje. Da li takva mogućnost postoji i sada i ako postoji zašto je ne koristi pevač iz autobusa. On, rekoše, ima stan, ako je u vlasništvu, to bi mogla da mu bude smetnja.
Druga stvar koja mi pade na pamet nešto je starijeg datuma. Dakle, 7. novembra 2000. godine, odmah posle 5. oktobarskih dogadjaja, došla jedna novinarka drugog programa nemačke televizije (ZDF) da izveštava odavde. I hoće da ide u narodne kuhinje. Odemo na Dorćol. U redu za pasulj i jedna veoma lepa žena… Svuda bi je čovek mogao zamisliti pre nego u redu neke narodne kuhinje. I ova moja Karola hoće s njom intervju, da joj ova kaže otkud ona tu! U narodnoj kuhinji. Još tad mi se učinilo da svi u redu narodne kuhinje imaju, sem neimaštine, bar još po jedan razlog što su tu.
