Ruža Ćirković: Na izvoru Vardara

Malo su nas zbilja zlostavljali u prevozu, ali nije valjda samo zato gospođa, koja se stalno bunila, rekla: E, sad iz jedne mračne dimenzije prelazimo u drugu mračnu dimenziju. Znači iz Srbije u Makedoniju. Ona je, posle smo saznali, umetnička duša, a te su vam, kao što se zna, senzibilnije od nas običnih smrtnika.

U Makedoniji smo. A ovo pišem, jer je makedonski turizam pred velikim iskušenjima. O kojima ni makedonski  političari ne razmišljaju ama ič, a o onim stranim, kojima smo navodno stalno u mislima, da i ne govorim. Turizam spada u privredne grane najosetljivije na politiku, ali iskušenja turizma brzo se šire i na ostale grane. A iskušenja makedonskog turizma neće mimoići ni regionalni turizam…i tako dalje, i tako dalje. Doduše, jednim drugim povodom mi je jedan veliki znalac , očajan, objašnjavao koja je razlika izmedju trgovine oružjem i prodaje ajvara, novčana!

Povratna karta za ekspres autobus na relaciji Beograd – Skoplje staje oko 4.300 dinara, a za koliko tačno stižete zavisi i od raspoloženja na graničnom prelazu. Koje takođe utiče na turizam. Trebalo bi da traje manje od pet i po sati. Sve što sledi, dakle, možete proveriti za male pare i relativno brzo.

To što je Makedonija prostorno mala, srećna je okolnost za gosta. Ma gde da se u Makedoniji nalazio može za dana da stigne na njen sasvim drugi kraj i da se vrati odakle je ujutro krenuo.

Dan pred 1. maj putujemo iz Skoplja u Tetovo. Skopljanci mi kažu da između prestonice Makedonije i grada koji se smatra centrom makedonskih Albanaca ima tek 30 kilometara. Među Makedoncima se smatra da su Albanci u Tetovu dobrim delom poreklom sa Kosova dok su oni u Gostivaru listom autohtoni! Njihovi, dakle. I Tetovo i Gostivar imaju ozbiljne turističke potencijale. Tetovo pre svega zahvaljujući  skijaškim terenima Popove šapke, a Gostivar izvoru Vardara.

Još u Beogradu sam pokušavala da stupim u kontakt sa gradonačelnicom Tetova Teutom Arifi, vrlo uticajnim članom ključne i vladajuće albanske Demokratske unije za integraciju. Nešto nije u redu sa opštinskim telefonima – nabasala sam na opštinsku protivpožarnu zaštitu – lepo i ljubazno smo popričali na srpskom. Nekoliko dana kasnije, povodom događaja u Kumanovu, setim se da mi je Teuta Arifi u intervjuu od pre desetak godina tvrdila da ONA (Albanska oslobodilačka organizacija) više ne postoji. Dok putujemo ka Tetovu prisećam se neke stare studije Svetske banke koja se zvala “Rodno mesto Ali Ahmetija”- selo odakle je lider makedonskih Albanaca se zove Zajas – i bila je u stvari posvećena ogromnim doznakama koje je albanska dijaspora slala u svoja rodna mesta. Htela sam da pitam Teutu Arifi da li je i danas tako. Na prostoru od Skoplja ka Tetovu i posle od Tetova ka Gostivaru mnogo se, privatno, gradi. Vrlo često ćete videti dve ili čak tri identične kuće jednu pored druge. To albanska braća kad grade kuće, grade identične. Mnogo se grade hoteli. Čak i po mestima koja nisu baš blizu neke turističke atrakcije. Ako se tome glasno čudite, sagovornici će vam reći da se istim čudjenjem mogu objasniti i neke policijske akcije!!?

Ima hotela koji vam na sebe pažnju skreću i svojim imenom. Baš me je podsećanjem na Rim raznežio jedan bliže Gostivaru koji se zove Villa Borghese – baš tako napisano po italijanski.

Tetovo je najpoznatije po pasulju tetovcu. I inače mislim da se o gradu najviše može saznati na njegovoj pijaci. Tetovska je velika i dobro snabdevena. Cene su vam otprilike kao naše. Ili jasnije rečeno: povrće i voće u Tetovu nije jevtinije nego kod nas. Mnogo ima čuvenog pasulja tetovca, ali po preovlađujućoj ceni od 150 denara, a to vam je otprilike 300 naših dinara. Na jednom mestu je i 200 denara. Ali – lep. Kad se posle žalim da bi u Tetovu, na licu mesta tetovac trebalo da košta bar za dlaku manje nego u par stotina kilometara udaljenom Beogradu, odmah me uteše: ali ovaj tetovac iz Tetova je pravi, nije kineski, kao na beogradskim pijacama. I šta tome ja da dodam? Nego kupujem. Tetovski pasulj u Tetovu.

Veliki deo pijace je rezervisan za cveće, kupujem. Ali najduže se bavimo na malom delu gde se prodaju žive kokoške i petlovi, i to oni crveni, šareni, pravi… Jedan petao je 1.000 denara, znači naših 2.000 dinara, a jedna kokoš od 500 do 700 denara. Pakovanje od 30 kokošijih jaja košta između 130 i 180 denara, odnosno između 260 i 360 dinara. Prodaju se zečevi, golubovi, ali veliki je interes da li kupaca da li samo razdoznalaca, kakvi smo i sami, za jednu kozu. Opipavaju joj puno vime. Pošto, pitam, odgovaraju: 120 evra.

Glavni trg u Tetovu je veliki i širok. Tetovo duše punim plućima, reklo bi se. Ama, kakvi, kažu mi, grad ima velike ekološke probleme sa otpadom. Isto veče o tome gledamo i na televiziji. Dok prilazimo trgu turistički znak okrenut nalevo pokazuje pravac ka Popovoj šapki i poznatoj tetovskoj Šarenoj džamiji iz 1459. godine.

U Tetovu su Albanci većina. Trgom često prošetaju ubrađene devojke i žene, ali preovlađuju one odevene, da kažemo, na evropski način. Grad je pun butika s turskom robom, a posle se malo sporimo oko jednoga čija roba ima etiketu “Vasidora” Prilep – da li je odeća koju umalo ne kupih u stvari turska, samo se lažno predstavlja. Ja sam otvorenija za umerene zaključke, ali se nismo dogovorili ni oko neprijatnih problema koje smo u Halk banci (inače turskoj) imali da zamenimo par evrića za ručak. Devojka na šalteru mi je prvo tražila lični dokument, pa kad sam joj pokazala pasoš Srbije, reče da tako ne može, onda se vratimo s makedonskom ličnom kartom, kaže ne može ni tako, nemamo transakcijski račun u banci. Ali ne dam se lako demoralisati. Ostadosmo tu više od pola sata, ljudi u redu iza nas strpljivo i bez reči čekaju. Jedva zamenismo neku siću. Iz principa. Nismo se usaglasili oko toga da li su banke u principu gnjavatori kad obavljaju menjačke poslove ili je, usput i nespretnu službenicu, iritirao srpski odnosno makedonski jezik, ostalo je sporno. Zapisan joj je i broj, kad drugi put budemo u Tetovu da se žalimo.

Planirali smo da jedemo na izvoru Vardara. Izgleda da u Makedoniji Makedonci po pravilu posećuju svoje makedonske restorane, a Albanci svoje albanske. Pošto i inače smatram da je takvo uputstvo najbolje, predlažem da u selu Vrutok pitamo dva dečaka na biciklima koji je restoran na izvoru Vardara najbolji. Jedan od njih – bucmast- kao iz topa kaže: Burimi. Računam da bucko ima i dokaz da nešto zna o klopi, ali drugi dečak kaže: ima tri restorana, prvi na koji ćemo naići ne valja, ali i Panorama i Burimi (na albanskom Izvori) su dobri. Burimi je bolji, ne odustaje bucko.

Ali, kažem vam, u Makedoniji Makedonci radije idu u svoje makedonske, a Albanci u svoje albanske restorane. Ali Burimi se nalazi na samom izvoru Vardara. Raspravljali smo malo i o tome kako čovek dobije dozvolu da (gotovo) na samom izvoru postavi stolove svog restorana. Sve prirodni kamen i drvo. Ali više oko toga: Panorama ili Burimi. Ali Panorama nije na samoj vodi… Dakle, na jedvite jade: Burimi. Bilo je odlično, mada nisu imali zlatnu nego kalifornijsku pastrmku, hleb, da ga samog jedeš… Porcija pastrmke je 280 denara, odnosno 560 dinara. Servis super. Kelner je bio brz i baš ljubazan. U jednom trenutku je smejući se rekao: sad smo ovde sve nacije. Maše nam dok odlazimo. I mi njemu.

Ruža Ćirković