Ruža Ćirković : Narode moj, promeniću te!

Naš je predsednik Aleksandar Vučić otišao čak u Glazgov da nam odande, kao kralj Ibi, poruči kako mi ne znamo šta bismo sa sobom, a on ne zna šta bi s nama.Ili da nam kao jednom davno Nikola Ljubičić poruči kako bi on čuda napravio da mu mi ne visimo k’o kamen o vratu.

Svi narodi imaju predsednika kakvog zaslužuju, samo je onaj Ibijev narod imao, a ovaj naš narod upravo ima boljeg predsednika nego što ga zaslužuje.

To nije tačno, ali ajde rime radi s predsednikom, naš narod je jedinstven i po tome što mimo sve narode jedini neće obnovljive izvore energije. Tu se recimo misli na vetroparkove, protiv kojih se bune i drugde, a neće ni hidroelektrane.

Ne  znaju šta hoće, rekao je predsednik, a znaju šta neće, a neće – ništa!

„Narode moj, promeniću te“, rekao je kralj Ibi, i dalekovido predvideo pojavu predsednika poput Mišika Sakašvilija, koji je spakovao kofere i potražio bolji narod… Pa shvatio da boljima dopadoše bolji narodi, da zloupotrebim pesnika.

Poslednjih nedelja sa velikim zanimanjem gledam dokumentarno-igranu seriju o Jovanki Broz i tajnim službama. Značajnu ulogu u čuvenoj priči igra i tadašnji savezni sekretar za odbranu, a kasnije i predsednik Predsedništva Srbije Nikola Ljubičić.

Kad sam ja tek počinjala da se bavim novinarstvom, Nikola Ljubičić se obratio Savetu Republike. I nadahnuto je govorio o kvalitetu naših zakonskih rešenja. Ne znam da li mu se učinilo da nije bio dovoljno ubedljiv ili je nešto drugo bilo po sredi, tek odjednom je ispalio : Da su ovakvi zakoni nemačkom narodu, čudo bi napravio.

„Naš narod“ se nekad pisao velikim slovima, narod je uvek u pravu, i nije kriv narod, i slične floskule štitile su bolje od atomskog kišobrana.

Zato su novinari, naročito mi mladji, pojurili u redakcije da izveste o ovom nezapamćenom i to nemačkom šamaru našem narodu.

E tu me je tek čekalo razočaranje : zamolili neki ipak ­misleći umovi iz kabineta druga Ljubičića da ono sa nemačkim narodom ne pominjemo.