Ruža Ćirković : Putem za Požegu

Moguće da to nikom nije bitno,ali neka se zna : ja spadam medju gradjane i poreske obveznike Srbije koji su spremni da tolerišu ponekad bezobalnu bahatost predsednika Srbije Aleksandra Vučića dok se ne završi autoput od Beograda do Crne Gore i Bosne i Hercegovine i železnička pruga do Budimpešte.A onda- da vidimo.

Put od Beograda do Crne Gore i Bosne i Hercegovine Srbiji je važan jer su te dve države naša respektabilna izvozna tržišta, jer su te dve države i naša važna turistička tržišta i jer u te dve države živi srpski narod o kome Srbija, prema zvanično usvojenim dokumentima, brine.

Imam osnovanih razloga, zasnovanih na iskustvu, da verujem da ta dva ili tri infrastrukturna projekta ne bi bila završena ukoliko bi na vlast došle snage koje stoje iza višemesečnih blokada svega i svačega u Srbiji kojima ne prepoznajem jasan pravac.

Budući da se nešto malo bavim ekonomijom, usudjujem se da smatram da Srbija, što se infrastrukturnih projekata tiče, gradi više i brže nego što može.

Preuzimam na sebe i delić krivice za to : nisam mali broj tekstova napisala u kojima sam vlastima, ma ko to trenutno tada bio,nabijala na nos kako smo po broju kilometara autoputa tako daleko iza Hrvatske da je ne možemo stići, a tek po broju kilometara autoputa u odnosu na veličinu teritorije iza Slovenije…Nisam to činila samo ja.Time smo vlasti podsticali da grade ovako kako grade : više nego što možemo i brže nego što možemo.

To je skopčano s brojnim rizicima, ne samo finansijskim.

Nedavno se o tome debatovalo : o isplativosti gradnje pojedinih objekata.Povod je bio jedan stadion.Ali što se autoputeva tiče, koliko znam, naplatom putarine bi sebe mogao komotno da održava i da vraća rate kredita kojim je izgradjen, samo autoput Beograd – Novi Sad.Da li zbog toga ostale ne treba graditi?

Da smo mi Švajcarska, narod bi odavno bio pozvan da na referendumu odluči da li je sve napred navedene rizike spreman da preuzme.

I tako gradeći više nego što možemo i brže nego što možemo, neki dan smo autoputem stigli do Požege.

Sve ovo pišem da bih podsetila da je taj autoput , tad nazivan Južni Jadran,trebalo da bude gradjen i pre dvadesetak godina kad je na čelu ministarstva za infrastrukturu bio Velimir Ilić.

To je bilo otprilike u vreme kad smo za mnogo više od milijardu evra prodali Mobtel.Koliko se sećam autoput je trebalo da košta oko 700-800 miliona evra, znači imali smo para da ga gradimo sopstvenim parama, nije bio obavezan kredit.

Ali, verovatno i zbog pune kase, onda su ljute proevropske snage oborile vladu, pa smo išli na izbore.

Ljute proevropske snage, 5-oktobarski saborci Velimira Ilića, nisu mogle dozvoliti da Velimir Ilić pokupi političke poena na početku izgradnje autoputa kroz srce Srbije, pa su gradnju tog puta oborile.Lično mi se visoki funkcioner političke snage čiji ostaci sad krešte “ korupcija“ hvalio : Uspeli smo, Dojče banka nije dala garanciju Alpini …Na austrijsko-špansku kompaniju Alpina, omiljenog partnera nekih naših političkih snaga ali i medjunarodnih finansijskih institucija, neću da potrošim ni reč više nego što treba.Ali ne bi bilo zgoreg, dok kreštimo ‘korupcija’, da ispostavilo račun o tome koliku je finansijsku štetu ta kompanija nanela kasi države Srbije, a koliku našim gradjevinskim firmama od kojih većine sad možemo samo da se sećamo.

Dakle, autoput Južni Jadran je pao.

Jedna moja prijateljica, koja se nikako ne bavi politikom, istinski potreseno me je pitala: Pa, zašto su ga ovako strašno izbojkotovali? To Velimira Ilića.

Dakle, autoput Južni Jadran, od Beograda do Požege je tada izgažen.

Sav novac od prodaje Mobtela otišao je u potrošnju,dakle na kupovinu izbora.Za relativnu pobedu na izborima to je bilo dovoljno, ali ne i za vlast.

Onda su političke snage, koje su zgazile autoput Južni Jadran, vlast kupile suludim linearnim povećanjem penzija od 10 odsto iako su ekonomisti, kojima se može verovati, izračunali da u bruto domaćem proizvodu Srbije za takvo povećanje ni slučajno nema para.Te nepostojeće pare ne samo da su morale biti vraćene nego smo se, kako sada okasnelo priznaju nezavisni ocenjivači, iz nastale finansijske katastrofe jedva izvukli.

Izgradnji autoputa Južni Jadran protivile su se i medjunarodne finansijske institucije, koje nikako nisu imune na politiku.

To sam već javno pričala, pa da ponovim.Mene su obradjivali da se u svojim tekstovima protivim izgradnji tog puta jer je neisplativ.

Razgovor je završen ovako : Znaš li ti koliko će da košta taj put?

Znam, oko 700 miliona evra.

I daćete 700 miliona evra za autoput samo zato što se na njemu nalazi selo u kome je rodjen Velja Ilić?

Ne, nego zato što se na tom putu nalazi selo u kome sam rodjena ja.

I sad da dodam : i ja i veći deo Srbije.