Ruža Ćirković :Svačiji sin ili imaju li političari roditelje?

Svojevremeno me je tadašnji premijer Srbije Zoran Živković na jednoj konferenciji za štampu pitao : da li ja mislim da premijer ne sme da ima prijatelje?

Ni inače ne mislim brzo, koliko bi ponekad bilo potrebno, a pitanje je bilo „po oštrici noža“, ali sam rizikovala isto pitanje o novinarima i rekla :Mislim.

Aleksandar Vučić nije prvi političar u Srbiji čijem je roditelju u medijima, koji drže da su ih takve teme dostojne, negirano očinstvo.Pri tome mislim i na one medije koji misle da ih princip Doing BiBiSi iz medijskog smeća vadi.

Ali je Aleksandar Vučić verovatno prvi koji drži da je predsednika države dostojno i politički vredno da se u demantovanje takvih medijskih uradaka upušta.Lično. Jednom, pa opet, pa opet…

Vučić misli da taj posao pripada sinu.

Narod malo estradizacije voli : da se političari s njim malo intimiziraju proveravajući mu javno svoje porodične brige i tajne.Stvar je i inače rizična, a Aleksandar Vučić je sa tim počeo da nas gnjavi. Čime je sam pomerio granice ukusa i drugoj strani. A sad je otišao i korak dalje.

Kad je gostujući na Televiziji Prva, na samom početku predizborne kampanje opet potegao pitanje tračeva o svom ocu, u nameri da ih još jednom demantuje, mislila sam : mora da sledi savet nekog politmarketinškog maga da toj priči, s odvratno banalnim političkim implikacijama, čineći je javno sveprisutnom, potpuno otupi oštricu.

Ali kad je Aleksandar Vučić tabloidnoj javnosti na tacni ponudio svog tatu (zasad bez mame), shvatila sam da nikakve posebno nove marketinške strategije nema.

Budući da političari nemaju mamu i tatu. Dobar stomak im je dovoljan.

Kad im, kojim slučajem, padne na pamet da dokazuju kako imaju mamu i tatu, političari često podnose ostavku.Na politiku.