Ruža Ćirković: Velika Britanija kao Slovenija

Ne znam da li ste primetili, ovih je Bregzit-dana po stranim televizijama mnogo spominjana pokojna Jugoslavija. Autorsko pravo, žalim slučaj, na tu analogiju ima dr Jože Mencinger. Ali, dobro.

Izlaz Velike Britanije iz Evropske unije gotovo je po miljeu i verovatnim posledicama ravan svojevremenom izlasku Slovenije iz Jugoslavije, koji je ovekovečen legendarnim televizijskim snimkom mladog JNA vojnika iz BiH: Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo. A onda su nastale kao-posledice. Njihov je krajnji rezultat bio da je naša bivša država nestala. Sve ostalo su, za istoriju, usputice.

Slovenci su iz Jugoslavije izašli jer više nisu videli interes da u njoj ostanu, u jugoslovenskom su okviru iscrpli svoje mogućnosti, popularno rečeno, otišli su iz razloga sebičnosti. Moj drug Bane me je tada na jednom dečjem rodjendanu uzbudjeno uveravao: „Nikad Slovencima neću oprostiti što su nas ostavili u ovakvom trenutku“. A u takvim se trenucima obično i ostavlja. Teškim. A ne dok teče med i mleko. Ali kada bismo stvari mogli da gledamo praktično, a politiku kao posao, bilo bi lakše. Evo, da napravim digresiju, pogledajte Makedoniju. Dve godine nastojanja da se u njoj uspostavljeni balans makedonsko-albanskih interesa pomeri iz ležišta ne uspeva. Zašto? Jer većina etničkih Makedonaca i, što je još mnogo važnije, gotovo svi Albanci u tom balansu još vide šansu za tebe. Nisu u njegovim okvirima iscrpli sve svoje mogućnosti.

Istog dana kada su Britanci-Slovenci odlučili da napuste Evropsku uniju-Jugoslaviju, mediji su promovisali francuskog ministra inostranih poslova Žan Marka Eroa i njegovog nemačkog kolegu Franka Valtera Štajnmajera kao spasioce onoga što je od EU, posle britanskog cunami-izlaska ostalo od Evropske unije –Jugoslavije. Bogami sam se pitala mogu li Ero-Štajnmajer odglumiti Kiru Gligorova i liju Izetbegovića, s njihovim spasilačkim planom za ono što je od Jugoslavije, posle izlaska Slovenije, ostalo. Ali ruku na srce, po snazi i međusobnim istorijskim odnosima njihovih država, paru Ero-Štajnmajer pre bi odgovarao neki srpsko-hrvatski par nego bosansko-makedonski. Takav par su, kao što se lepo sećamo, mogli predstavljati samo Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, pa i jesu.

Tog dana kad su Gligorov-Izetbegović promovisali svoju ideju asimetrične federacije mene pošalju iz novine u kojoj sam tada radila sa sledećim zadatakom: Franju Tuđmana da pitam bi li Hrvatska pristala da se odrekne mesta predsednika Predsedništva SFRJ u korist Makedonije, a Miloševića da ne pitam ništa, on ako ima nešto da kaže sam će da se javi. Televizijske kamere su zabeležile kako je general Tuđman reagovao na ovaj velikodušni predlog iz Srbije, strašno, na ekranu su se videli samo moji crveni nokti i njegovo još crvenije lice, ali i koleginici Silviji Luks, sa Zagrebačke televizije su valjda dali neko pitanje ali za suprotnu stranu i ona je, dok je njen kamerman trčao za njom, trčala za Miloševićem da zadatak obavi, a on je prezirao sve novinare, sem stranih i sebi najbližih. I tako se koleginica Luks saplete o kabl svoga mikrofona, te padne… Ali Milošević nije bio general nego muž jedne emancipovane žene. Vratio se, pomogao gospodji Luks da ustane, izvinjavao se, izvinjavao i – odgovori joj na pitanje. Ne sećam se koje.

Prve vesti, po objavljivanju odluke Britanaca da napuste Uniju, javljale su nam da će Ero i Štajnmajer na sastanku šest država osnivača EU predložiti otprilike ono što je Jugoslaviji, pošto je otišla Slovenija, predložio par Gligorov- Izetbegović: asimetričnu EU-Jugoslaviju. Ali češki predsednik Miloš Zeman je odmah primetio da se odlaskom Britanije remeti politički balans u EU, a manje pametni od njega su se zaradovali: sad ništa ne stoji na putu nemačkoj Evropi. Forumaški cinici su pribeležili: ostade u EU samo Nemačka sa satelitima! Tako je, valjda, kad su otišli Slovenci, mislio i Milošević. Bilo je glupo.

Onda su se sastali šefovi 27 država članica ,ali bez Britanije, i samo je nedostajalo da Londonu zaprete da više britanski toalet papir (beše li Paloma?) neće prismrdeti EU toaletima, a ja sam ih već videla kako putuju od jedne do druge evropske prestonice i dogovaraju se kao predsednici naših republika i pokrajina, dok im se projekat-objekat dogovora iza ledja polako raspada-propada. Inače, po sad već čuvenom članu 50 Lisabonskih sporazuma Velika Britanija ne može prisustvovati sastancima na kojima ostale članice raspravljaju o Bregzitu, od trenutka kad podnese zahtev za razvod.

Onda sam na televiziji Rusija 1 videla njenog izveštača iz Brisela kako saznaje, a ne veruje, da će Ero i Štajnmajer predložiti baš suprotno, čvršću EU – da svi koji su preostali udju u evrozonu i da svi koji su preostali uspostave jedinstven poreski sistem! I ovo me podseti na nešto, ali mi teško pade više da se sećam svega što je nama posle došlo.

Tek iz Moskve je onome što je ostalo od EU Vladimir Putin poručio da ne brinu. On ima plan, sve će da ih primi u Veliku Evroaziju. A Evropa, čiji ekonomski, demografski, politički značaj u svetu opada od Prvog svetskog rata imaće da se odluči izmedju Transatlantskog, Transtihookeanskog i Evroazijskog polit-ekonomskog okupljanja. Ista ona Evropa, koja nas po američkom nalogu zlostavlja da izaberemo Evropa ili Rusija, već se muči s izborom Amerika ili Rusija, a tek će joj biti i većih belaja …