Slučaj u Nemačkoj: Izjava (ne)vernosti

Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. ispalo je poprište najneočekivanijih političkih razotkrivanja: Rusija nije onakva kakvom je predstavljaju zapadni nazovi slobodni mediji, Hrvatska nije onakva kakvom se predstavlja u stalnoj nazovi opoziciji prema poludemonizovanoj Srbiji i najstrašnije od svih razotkrivanja: Nemačka nije zemlja tolerancije za primer kakvom nam se samonameće u, doduše, sad sve diskretnijim starateljsko-vaspitnim pohodima na Balkan.

Ne pada sneg da pokrije breg nego da svaka zverka pokaže svoj trag: ispalo je da se dva nemačka fudbalska reprezentativca turskog porekla, koji igraju u Engleskoj, nisu fotografisala sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom ni zbog snega ni zbog brega, nego da nemački mediji, nemačka javnost i, gle čuda, najmanje nemački političari pokazu svoju pravu suštinu.

Koja frka! Ilkaj Gundogan i Mesut Ozil slikali su se s Redžepom Tajipom Erdoganom za vreme njegove posete Londonu, a pred predsedničke izbore u Turskoj i pred Svetsko prvenstvo u fudbalu u Rusiji.

Erdogan je u nemilosti Zapada, pa i Nemačke, optužuju ga da u svojoj zemlji krši ljudska prava. Tom Erdoganu, koji ne poštuje ljudska prava svojih sugradjana, Zapad je, na čelu s Nemačkom, na brigu ostavio tri miliona izbeglica, nevoljnika koji su počev od zapadne intervencije u Iraku, ostali bez krova nad glavom i prava na život pod sopstvenim krovom, i za to mu platio milijarde evra!

Glavni nemački mediji snose glavnu odgovornost za dramu kojoj se još ne vidi kraja, a teško je shvatiti u čemu je veličina njenog početka. Od Ilkaja Gundogana i Mesuta Ozila je odmah gotovo horski traženo da se izjasne o svojoj slici sa Erdoganom i to tonom koji uvredljivo podseća na takozvane izjave vernosti koje su u nekim nacionalnim državama na Balkanu tražene od njihovih državljana pripadnika nevećinskih naroda.

Ilkaj Gundogan je tom zahtevu udovoljio i dao najmanje dve izjave kojima se manje-više ogradjuje od svoje fotografije sa „svojim poštovanim predsednikom“ i ističe svoju  sreću zbog prilike da igra za Nemačku. Za razliku od Mesuta Ozila, Gundogan ima i nemačko i tursko državljanstvo.

Mesut Ozil je zahtev da se izjasni odnosno pokaje – oćutao. On nema i tursko državljanstvo jer je napunio 18 godina pre nego što je donet propis koji je to omogućio.

Ekspresno su objavljena i istraživanja javnog mnenja prema kojima je ogromna većina Nemaca ocenila da su dva nemačka fudbalska reprezentativca turskog porekla obrukala nemačku fudbalsku reprezentaciju i da bi iz nje trebalo da budu izbačeni. Zanimljivo da su svi većinski mislili tako: stari i mladi, žene i muškarci, demohrišćani i socijaldemokrate… U ozbiljnim novinama su se pojavili ozbiljni komentari o tome da bi institut dvojnog državljanstva trebalo preispitati. Za to zaista ima i nekih razloga, ali Mesut Ozil i nema dvojno državljanstvo.

Pretpostavljalo se da će nemački fudbalski selektor Joakim Lev iz medijskih komentara i rezultata ankete izvući pravilne zaključke i izostaviti Gundogana i Ozila iz tima koji je Nemačku predstavljao na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Rusiji. Ali nije. Do dana današnjeg Joakim Lev je ostao redak predstavnik tolerantne zemlje i razumnog društva kakvima se Nemačka samoreklamirala dok nije nagrnula ova migrantska pošast da uzdrma njeno ne blagostanje nego nemački identitet. Lev očito nije mogao ni da nasluti da će stvari stići tako daleko, a još nismo na poslednjoj stanici. I dobro je što sve ovo nije naslutio, ili ako je i naslutio, dobro je što nije uzeo u obzir.

Njegovu ideju da se Gundogan i Ozil sastanu i slikaju i sa svojim drugim predsednikom, šefom nemačke države Frankom Valterom Štajnmajerom, dva fudbalera su odmah prihvatila. Lev je valjda mislio da će stvar time da legne i da će on moći da se posveti poslednjim pripremama da Nemačka odbrani titulu svetskog šampiona u fudbalu. Postupio je kako većina od nas očekuje od jednog pragmatičnog Nemca i kako su nam sipali u glavu 90-tih: posao pre svega.

Nemački mediji se sad prave nevešti, ali oni su pustili opasnog duha iz boce: na poslednjoj pripremnoj utakmici pred odlazak u Rusiju, kad god bi se Gundogan, onaj fudbaler koji je dao izjavu vernosti, dotakao lopte stadion je neprijateljski bučao. I mediji, koji se sad prave nevešti, tad su usput priznali da je gnev čudno politički svesnih navijača gadno igrao na tursko poreklo dva fudbalera. Za razliku od dogadjaja sa fotografisanjem s Erdoganom, ovaj je skandal medijski minimizovan.

Ovako: Redžep Tajip Erdogan je na predsedničkim izborima ubedljivije pobedio medju turskim državljanima u Nemačkoj nego medju Turcima u Turskoj, a nemačka fudbalska reprezentacija na Svetskom prvenstvu u fudbalu nije prošla ni grupnu fazu.

Da ne poveruješ: komentari najmanje ovog drugog nemačkog poraza kićeni su slikama mlakog i nezainteresivanog Mesuta Ozila, a mnogi su mu i eksplicitno pripisivali odgovornost za nemačku fudbalsku katastrofu. Selektor fudbalske reprezentacije Portugalije je rekao da se s jednim fudbalerom ne pobedjuje, sledstveno tome, sa jednim fudbalerom se i ne gubi. Sem ako se taj fudbaler ne zove Mesut Ozil i ne izaziva neke nedoumice u pogledu odnosa izmedju svog državljanstva i svog porekla.

Pošto je ćutao dva cela meseca i kusur, Mesut Ozil je odlučio da više nego nadoknadi toliku ćutnju. Na svom Tviter nalogu je objavio duuugačak odgovor celoj nastaloj situaciji koji je zasad ispao pledoaje za napuštanje nemačke fudbalske reprezentacije, ali pažljivom čitaocu mora da zvuči kao odluka da se Nemcima vrati nemačko državljanstvo kako ga, sad smo konačno videli, shvata nemačka većina.

Dosad niko tako nešto nije napisao Nemačkoj nastaloj posle Drugog svetskog rata.

Ozil je naveo jednu stvar koja ozbiljno vuče na ostrakizam: posle medijske obrade njegove slike s Erdoganom, njegovu akciju za decu škole u Gelzenkirhenu, koju je i sam pohađao, otkazala je sama škola pozivajući se na strah od lokalnih desničara. Pre toga su ga napustila dva partnera u toj školi fudbala.

Ozil je s pravom ciničan: izbacio ga je iz promotivne kampanje i Dajmler benc, odnosno Mercedes benc, sponzor Nemačkog fudbalskog saveza, koji je Ozil naglašeno optužio za rasizam. On podseća da Dajmler (o kojoj se tačno firmi radi nije naveo Ozil, nego kasnije nemački mediji) spada medju proizvodjače automobila koji su manipulisali podacima o količini po zdravlje gradjana štetnih izduvnih gasova i s pravom se pita da li je to ili njegova slika s Erdoganom veća šteta po nemačko društvo.

Pošto je Ozil objavio svoju Tviter optužnicu, najstrašnijim omalovažavanjem njegovog fudbalskog umeća oglasio se presednik Bajerna Uli Henes. Porezi su nesumnjivo jedan od temelja svake države, a naročito nemačke. Uli Henes je odgovarao za utaju poreza. Iako je dakle time ugrozio same temelje nemačke države, ne samo da niko nije doveo u pitanje njegovu nemačku suštinu nego je i posle toga ostao na čelu fudbalskog kluba Bajern, jednog od simbola Nemačke.

Ozil takodje podseća da se počasni kapiten nemačke reprezentacije Lotar Mateus za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu sastao s jednim drugim stranim liderom (reč je o Vladimiru Putinu), a da nije bio izložen ni blizu takvoj kritici i otvorenom društvenom neprijateljstvu kakvo je zadesilo njega. Istina je da Putina nemački mediji opisuju kvalifikacijama koje su ponekad teže od onih rezervisanih za Erdogana, a zbog svoje bliskosti s ruskim predsednikom strašnoj kritici izložen je i bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, ali nikom ama baš nikom nije palo na pamet da dovede u pitanje Šrederovu pripadnost Nemačkoj, da mu traži izjavu vernosti ili da ga društveno bojkotuje i izopštava bilo kojom prilikom. Jer Šreder nije samo po državljanstvu nego je i po maternjem jeziku, i po kulturi, i po veri nesumnjivo Nemac, nesumnjivo njihov. Od njega niko ne zahteva da zbog svog nemačkog pasoša bilo kome bude zahvalan.

Uzgred budi rečeno, a pošto je skandal sa slikom dvojice fudbalera i Erdogana već izbio, Šreder je bio počasni gost na predsedničkoj inauguraciji Redzepa Tajipa Erdogana.

Mesut Ozil u svom Tviter obračunu sa licemernim društvom podvlači da je rodjen u Nemačkoj, da je tu odrastao i školovao se, da je dakle Nemac. Ali njegovi su koreni turski i, kaže on, njegova majka nikad nije dozvolila da on zaboravi svoje tursko poreklo i tradiciju. On dakle i dalje koristi svoj turski jezik, praktikuje muslimansku veru i tamnoput je. I tvrdi da je Nemac. Devojka mu je rodjena u Švedskoj, turskih korena, kandidovala se za mis Turske (a ne Švedske) i pobedila, voditelj je TV emisije na turskoj televiziji. Mesut Ozil, koji je naveo nekoliko prestižnih nemačkih nagrada dodeljenih mu kao primeru uspešne integracije, sad je ispao abortirani neuspeh tog procesa. Još mu nije traženo da vrati nagradu „Bambi“, na primer.

Ovde je reč o suštinskom nesporazumu oko samog pojma integracije, nesporazumu koji nadilazi jedan pojedinačni slučaj, a obelodanjen je ovakvom oštrinom samo zato što je Ozil ne samo poznat nego i popularan u brojnoj turskoj populaciji u Nemačkoj. Tu populaciju, uprkos svem blagostanju,  Nemačka većinski nije ubedila u ispravnost svoje politike prema Turskoj.

Većina Nemaca, pa i poneki turskog porekla,  očito smatraju da državljanin nenemačkog porekla treba da se prilagodi vrednostima, običajima, pa i prolaznim politikama države domaćina i da uspeh te prilagodjenosti stavlja na probu i dokazuje svakodnevno. Plaćeno mu je za to blagostanjem koje u zemlji svog porekla ne bi imao. Nemci sa nenemačkim poreklom Ozilovig tipa smatraju da svoj  maternji jezik, veru i tradiciju unose u kompleksni integrativni proces u kome, saglasno uzusima liberalnog društva, vlada princip slobodne konkurencije. Ako su Nemci, onda i njihova boja i vera čini deo Nemačke. A blagostanje i uspeh Nemačke ima se zahvaliti i njihovom trudu.

Tradicionalnoj Nemačkoj to teško pada, ali Nemačka se pod uticajem svojih gradjana nenemačkog porekla (bez obzira da li su državljani ili ne) polako menja i, s obzirom na demografsku situaciju, tek će. Taj proces može poprimiti i mnogo agresivnije pojavne oblike od aktuelne afere Ozil.

Nemački mediji su jako pohvalili nemačkog ministra inostranih poslova Haiko Masa kad je rekao da nijedan učesnik u slučaju nije postupio kako treba. Ali ministar je dodao i sledeće: „Ja ne verujem da slučaj jednog multimilionera, koji živi u Engleskoj, svedoči o integrativnoj sposobnosti Nemačke“.

Da se previdi ova igra sa svuda prisutnom socijalnom netrpeljivošću prema bogatima, onda baš dobro ako je tako kako ministar kaže.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com