Ruža Ćirković: U (večitom) medijskom mraku!

IME U MRAKU: Kao dugogodišnji novinar, ja pamtim vreme kad je nekim novinarima bilo dopušteno da pišu, ali ne i da se svojim imenom i prezimenom potpisuju. Delili su otvoreno, pre nego što sam ja postala politički svesna, svoj politički stav s političkom opcijom koja je pregažena i time su se ponosili i kad sam ja medju politički svesne stigla. Možda nije, a možda baš jeste deo teme iz naslova: nisu smeli da se potpisuju, ali ako te ti, kojima je bilo zabranjeno da se potpisuju, prećutno ne priznaju za NOVINARA, sve ti je džaba!

Kao dugogogodišnji novinar, pamtim i vreme kad nam je u redakciju, povodom nekog komunalnog bukvalno vodovod-kanalizacija spora, stiglo pismo čoveka koji se slučajno zvao Aleksandar Ranković, a sa onim Aleksandrom Rankovićem i Brionskim plenumom nije imao blage veze. Mnogo su se stvarno svi preznojavali. Šta mislite, jesmo li mu pismo objavili?

Kad sam ja krenula da se zapošljavam, sa mnom je u grupi bio i jedan koji se prezivao Djilas – ne kao Dragan Djilas nego kao Milovan Djilas. Brrrrrr… I kad smo razgovarali s komisijom za prijem, on je, prepričavalo se posle, osetio nešto u atmosferi, valjda neko okolišanje, ustezanje, pa je napravio ispad: Pitajte, rekao je, slobodno me pitajte da li sam s Milovanom Đilasom u rodu? Nisam. I onda, kad je prošao u poslednji krug konkursa, komisiji i redakciji rekao – hvala! Možda nije, a možda baš jeste u vezi s temom iz naslova, radilo se o redakciji u kojoj je još bilo novinara, koji su se sećali vremena kad je tu, u vreme prelamanja lista, svraćao onaj glavni Đilas.

RAVNOMERAN DOPRINOS MRAKU: Velika je predstava napravljena oko, najblaže rečeno, nepromišljene odluke opozicionog političara Dragana Djilasa da novinarima nekolikih, aktuelnoj vlasti sklonih, a njemu sasvim nesklonih, medija zabrani prisustvo svojoj konferenciji za štampu. Usred aktuelnih dokazivanja da baš sad živimo u medijskom mraku kakav dosad nismo videli, ovaj je totalno anti-političan potez legao kao kec na jedanaest vlasti, na čelu s predsednikom svih gradjana Srbije lično, da zavapi kako (i) opozicija gasi svetlo u medijskom prostoru. Tako što izbacuje medije s konferencija za medije.

Ali prisustvovala sam i ja nekim izbacivanjima. Recimo u vreme kad je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja i funkcioner političke stranke koja se zvala Srpska radikalna stranka. I ako se konferencija za štampu jedne političke grupacije može smatrati gotovo privatnom stvari, Narodna skupština sigurno podjednako pripada svim gradjanima i svim medijima. E pa odluči Srpska radikalna stranka, u tom trenutku naročito neophodan partner SPS-a, da više neće da komunicira s medijima stranim plaćenicima. Ja sam tada radila u Novinskoj agenciji Beta. Dodjem u Narodnu skupštinu Republike Srbije na sednicu Odbora za finansije, bili su neki važni propisi, slegla se sila novinara. Sednem za sto a prekoputa tadašnji sekretar Skupštine Zoran Djumić i dvojica brkatih, okruglih lica. Ova dvojica mračni ko medijski mrak. Odmah me pitaju iz koje sam redakcije. Proverilo me je obezbedjenje na ulazu, kažem, sve je u redu. Nije, kažu oni, mi nećemo da sedimo za istim stolom sa stranim plaćenicima. Pa vi idite, kažem. Ne možemo mi da idemo, kažu oni, mi smo narodni poslanici. Šta ste vi, kažem. Vi do juče niste znali ni gde je Skupština, a kad vam istekne mandat, niko se neće sećati da ste ovde bili, a ja, ja sam ovde večna! I tu se ubaci Zoran Djumić: Dok sam ja ovde živ i zdrav, nju neće izbaciti niko! Ne znamo mi, kažu ona dvojica, naša stranka je odlučila da sa stranim plaćenicima ne komuniciramo!

Koji mesec ranije ovo moje mladje dete, Luka Matić, na Pozorišnim igrama dece Beograda dobio nagradu za ulogu kralja Ambrozija, a Vojislav Šešelj, budući predsednik opštine Zemun, svakom detetu u Zemunu, koje je imalo uspeh na nekom takmičenju, poslao po 500 dinara. E ispričam to onoj dvojici: Eto, da vi bolje plaćate, kažem, ne bismo mi bili strani plaćenici, ovako – šta ćemo.

Predsednik Odbora za finansije bio je Zlatan Peručić, bankar. Dodje on, i mrtav hladan pročita iz kojih medija novinari, po želji Srpske radikalne stranke, treba da napuste sednicu. A ona dvojica će: Ona neka ostane. To – ja.

A ja kažem: E sad ja neću s vama da sedim za istim stolom. A prethodno sam uključila diktafon i zamolila koleginicu iz ne može biti režimskijeg medija, da okrene traku, kad dodje do kraja.

Preznojila se žena, nije to tada ni slučajno bio mali rizik, ali mi je snimila celu sednicu. Pa sam imala ceo izveštah. I nisam jadikovala kako su nas izbacivali. Nisam htela da im učinim to zadovoljstvo. A i nas su učili da treba da obavimo svoj posao, po svaku cenu. Nema veće kazne za izbacivače ni efikasnijeg svetla za razbijanje medijskog mraka.

IMA LI NA ZAPADU MRAKA: Kao dugogodišnji novinar, mogu da tvrdim da je u Srbiji najbolje vreme za novinare najgore vreme za državu. Kad je država najnestabilnija, novinari su najslobodniji. Recimo, pravi procvat doživele su medijske slobode u Jugoslaviji u periodu izmedju Titove smrti i čuvene Miloševićeve 8. sednice, dok se raspadala centralna vlast Jugoslavije.

I obratno, što je vlast stabilnija, to polaže više prava na kontrolu što većeg broja medija, a po mogućstvu i svih. Političke stranke se, kad su mediji u pitanju, razlikuju samo po tome da li su na vlasti ili u opoziciji, koja god je na vlasti nastoji da ostvari kontrolu nad medijima, neka silom, neka (državnim ) parama. I ima ova strast političara prema medijima i tragičnu stranu: kontrola nad medijima nije nikome vlast sačuvala, kad druge sile odluče da je – dosta.

Svejedno, strast je strast. Smatra se da u društvenom ophodjenju Srbija još nije dorasla do termina kao što su konkurencija različitih mišljenja i uvažavanje drugačijeg mišljenja. Dogadjaji u svetskom medijskom prostoru svedoče da smo možda bili u zabludi verujući da je drugde drugačije. Ruski i kineski mediji na engleskom razbili su medijski monopol anglosaksonskih medija. Mi nikada ne bismo ovako detaljno bili upućeni u dramu Libije, pošto je u njoj američkim oružjem briljirao francuski intervencionizam, da nije ruskih i kineskih medija na engleskom jeziku. Francuski predsednik Emanuel Makron zabranio je ruskom televizijskom kanalu RT pristup konferencijama za štampu u Jelisejskoj palati, ali je nedavno tokom posete Tunisu izjavio da je operacija u Libiji bila greška, ali ne njegova, nego Nikole Sarkozija. Sećamo li se sa kakvom su krvoločnošću slavili (slobodni?) mediji tu grešku.

One thought on “Ruža Ćirković: U (večitom) medijskom mraku!

  • 22. maj. 2018 at 09:03
    Permalink

    Joooš! Joooš! Joooš!

    Reply

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com