Šta treba da znamo o kompaniji Bechtel pre nego što nam postane partner

Američka kompanija Bechtel, koja obavezno poslove dobija tamo gde su SAD upravo uvele demokratiju, mnogo je radila u državama našeg regiona – u Hrvatskoj od 1998. godine, u Rumuniji, Albaniji i na Kosovu i Metohiji.

U Srbiji je Bechtel Limited kao ogranak stranog pravnog lica registrovan 26.7.2018. godine. Osnivač je Bechtel Limited sa sedištem u Velikoj Britaniji.

Tako da bi se o manirima njenog poslovanja moglo prikupiti mnogo podataka, koji bi mogli pomoći pri odluci: Sklopiti ugovor s kompanijom Bechtel ili ne? Ako se takvo pitanje uopšte sme postavljati.

Kao prvo i opšte poznato, iako su sve nas na Balkanu sa Zapada podučavali da je dodela poslova na javnom tenderu najbolja brana protiv korupcije i monopolističkih cena, Bechtel u principu ne učestvuje na tenderima. Sem, kao u slučaju našeg Moravskog koridora, kad su ti tenderi tako skrojeni da na njih niko drugi sem Bechtel-a i ne može da se javi. Iz dobrih razloga se tenderi, sa samo jednim učesnikom često smatraju neuspelim.

Drugo, sve države u našem okruženju u kojima je puteve gradio Bechtel imale su spor sa tom firmom oko krajnje cene, koja je bila znatno viša od prvobitno ugovorene, i u svima je Bechtel svoju cenu naplatio, na ovaj ili onaj način.

Što se kvaliteta i poštovanja rokova gradnje tiče, iskustva su različita. Hrvatska je svojevremeno nagradila Bechtel sa 20 miliona dolara zato što je jednu deonicu na Dalmatini završio pre roka.

Hrvati su Bechtel 1998. godine doveli na naše prostore i čak dvaput su se s tom kompanijom oprostili i to s oba puta s olakšanjem. Jer, uverenje da ih je Bechtel odrao ne jenjava.

Poslednji put su se Hrvati s Bechtel-om oprostili sredinom ove godine, kada je podružnica firme Bechtel International izbrisana iz sudskog registra u Hrvatskoj.

Zagrebačko izdanje Lider to opraštanje je zabeležilo ovako: „Ko se još seća Bechtela? Podružnica moćne američke korporacije žarila je i palila hrvatskim gradilištima autocesta. Gradnju 147 kilometara od Bosiljeva do Svetog Roka naplatili su 990 miliona dolara, bez natječaja. Čak je i hrvatski potpisnik ugovora, ministar obnove Jure Radić poslije priznao da je cijena preplaćena 30%, ali to je bila cijena hrvatskog pokušaja da se preko Bechtel-a ostvare bolji odnosi sa SAD“.

Hrvati su već jednom ranije mislili da su se oprostili s firmom Bechtel kad je ona 2004. godine izgubila interes za gradnju deonice autoputa Dugopolje – Šestanovac jer je tadašnja Hrvatska vlada, pošto je otkrivena njena namera da posao da kompaniji Bechtel bez tendera, odlučila da izvodjača ipak umesto direktnom pogodbom izabere na tenderu. Bechtel, medjutim, nije bio na šteti – tad mu isplaćena pomenuta, utešna nagrada od 20 miliona dolara za završetak pre roka deonice na Dalmatini.

Istine radi, primedbe na cenu gradnje, Hrvati su imali i kod drugih izvodjača. U nekim slučajevima je, zbog cene, ugovor sa stranim izvodjačem raskidan, pa su domaći graditelji posao obavili po znatno nižoj ceni, a strani su dobili obeštećenje zbog raskida ugovora.

Hrvatska ima najviše kilometara autoputeva u regionu i tamo je spor oko cene kredita, kojima su gradjeni, i cene gradnje stalan. Tako je Jutarnji list još 2009. godine pisao da je Hrvatska na gradnju puteva potrošila 44 milijarde kuna i da je cena gradnje jednog kilometra u Hrvatskoj, suprotno uverenju, medju najnižim u Evropu i iznosi nešto ispod 6 miliona evra po kilometru. List je tada tvrdio da su jeftinije autoputevi gradjeni samo u Belgiji i Danskoj.

Ipak, ključni hrvatski listovi ne prestaju da tvrde da je gradnja hrvatskih puteva povezana s mnogim nezakonitim i sumnjivim troškovima, pa je Jutarnji list 2004. godine tvrdio da su ti troškovi cenu podigli za 7 milijardi kuna (oko milijardu evra), a Novi list je 2013. godine izračunao da su sumnjivi troškovi narasli na 10 milijardi kuna.

Zaključak je opšti da u te „afere spadaju i preskupa ugovaranja izgradnje autoputeva s američkom firmom Bechtel“.

Kad se ono prvi put 2004. godine oprostio od Hrvatske, Bechtel je opet bez tendera dobio posao gradnje autoputa Bors (Oradea) – Kronštat (Brašov) dužine 415 kilometara u Rumuniji. Evropska komisija je zapretila Rumuniji da će joj zbog kršenja evropskih tenderskih propisa uskratiti evropska finansijska sredstva, a ni u medjunarodnim finansijskim institucijama neće podržati zahteve za finansiranje tog projekta. Koji je imao još jednu ozbiljnu manu – zaobilazio je delove Rumunije u kojima se govori nemački.

Prema izveštajima rumunskih medija na nemačkom jeziku, ugovor je ipak potpisan. Prvobitno ugovorena cena 415 kilometara puta bila je 2,2 milijardi evra, a do 2007. godine je cena narasla na 4,7 milijardi evra, pa dalje do 9,9 milijardi evra… Autoput, deo 588 kilometara dugog autoputa Transilvanija (Bukurešt – Bors) trebalo je da bude završen 2011. godine.

Radovi su 2010. godine stopirani na godinu dana: Bechtel je rumunsku stranu optuživao da sporo plaća, rumunska strana Bechtel da sporo gradi. Nacionalno društvo za autoputeve i nacionalne puteve Rumunije je 2011. godine zahtevalo da se troškovi gradnje snize i ugovor je stvarno ponovo ispregovaran. Ugovor je reduciran na 112 kilometara. Problemi su ponovo nastali 2013. godine i Rumunija je maja te godine ugovor raskinula. U trenutku raskidanju bile su završene dve deonice od 52 kilometra puta i 50% treće deonice od 60-tak kilometara, a Bechtel-u je isplaćeno 1,4 milijarda evra, plus dugovi plus obeštećenje za raskid ugovora. Prema tvrdnjama rumunskih medija na nemačkom jeziku, kilometar deonica autoputa, koje je gradio Bechtel, koštao je tako oko 30 miliona evra.

Rumuni su po raskidu ugovora s Bechtel-om prešli na izbor graditelja ovog autoputa na tenderu.

Danas je u funkciji 110 kilometara puta od planiranih ukupno 588, mali deo je u gradnji, a najveći deo i dalje u planu.

Svojoj sklonosti ka dozidjivanju prvobitno ugovorene cene Bechtel je ostao veran i pri gradnji autoputa Priština – Tirana i na jednoj i na drugoj strani granice – ugovore o gradnji u Albaniji je potpisao 2006. godine, a u Prištini 2010. godine. Nije da nije bilo primedbi na regularnost albanskog tendera i kosovske cene. Ipak, Priština je s Bechtel-om, koji po pravilu gradi u saradnji s turskom kompanijom Enka, ugovorila i gradnju autoputa Priština – Skoplje.

U svakom slučaju, američki ambasadori su se veoma aktivno mešali u dodelu ovih poslova. A u hrvatskom slučaju su svojevremeno registrovani i lobisti medju hrvatskim političarima.

Može se pretpostaviti da su Tirana i Priština imale u vidu pokroviteljstvo
Vašingtona, dosadašnje i buduće.

Zanimljivo je pitanje, šta od posla s Bechtel-om, sem autoputa na čiju cenu treba paziti, očekuje Srbija.

Da Vašington povuče svoje priznanje nezavisnosti Kosova? To je, kako nas je već podučila češka vlada, nerealno. Onda tačno šta? Da neki ministar, kad više ne bude ministar, bude Bechtel-ov lobista? Kao u Hrvatskoj. Teško da u našem slučaju postoji taj nivo ministarske samostalnosti. Ili – ipak.