Ekonomske Vesti u Jasnoj Poljani: Šetajući sa Tolstojem

Od Moskve do Tule ima oko 200 kilometara. A od Tule do Jasne Poljane još 15-ak. To je otprilike koliko od Beograda do Užica. Pa onda od Užica do Zlatibora. Odluka je da putujemo kao obični Moskovljani ili Tuljani, koji ovo rastojanje, obavestili smo se, prelaze mnogo i često. Pa je, obavestili smo se, i saobraćajna veza dobra. Samo se neizbežnim moskovskim metroom treba dovesti do stanice Domadedovska uhvatiti maršrutku.

Ustajemo raaano, ali ne ranije od otvaranje Moskovskog metropolitena koje nam se inače, a pogotovo za zemlju koja je prošla fazu diktature proletarijama, čini kasnim – 5.30 ujutro. Brzo i lako stižemo do Domadedovske, izlazimo i zveramo na sve strane ne bismo li negde ugledali autobusku stanicu. Neki autobusi prolaze širokom susednom ulicom, ali stanice ni od korova. Vrtimo se, čekamo – u nekom kiosku gde se prodaju vozne karte za gradske autobuse gospođa nam nabusito kaže da je stanica preseljena, da se vratimo u metro, koji je rešenje za sve, i vozimo još jednu stanicu do Krasnogvardejske. Tamo je. Iznad izlaza iz Krasnogvardejske u reljefu je upisano: Sva vlast sovjetima! Izlazimo, vrtimo se, zveramo. I da ovo skratimo, to što nama liči na fabrički krug i fabričku halu to je u stvari vagzal (autobuska stanica).

Ne može da se kupi povratna karta, a u jednom pravcu maršrutkom do Tule staje 450 rubalja – tog dana nam je za 1 dolar isplaćeno malo više od 61 rublje. Dakle, 7,5 dolara u jednom, a 15 dolara u oba pravca Moskva-Tula-Moskva. Na šalterima se sve obavlja kompjuterom, traže nam pasoše, na karti su ubeleženi svi naši lični
podaci.

Stajete li u Tuli u Ulici Mosina, pitamo vozača, onako kako su nas uputili. Klima potvrdno glavom. Kupujemo za 50 rubalja, ovde su 50 rubalja kao neka mera(?), dakle kupujemo čuveni na ovakvim mestima sveprisutni bistri sok od višnje. Taj sok je valjda prvi znak da krećemo u pravu Rusiji, pošto Moskva to više nije – nego prava svetska metropola. Poluprazna maršrutka kreće za Tulu, a sve vreme puta momak do mene posluje – telefon ne prestaje da mu zvoni, pljušte zakazi (narudžbe) i njihove cene…

Rusija je poznata kao zemlja veoma bogata šumom, pa putujemo kroz ruske šume. Na ivici jedne su postavljena džinovska slova: БЕРЕГИТЕ ЛЕС (čuvajte šume). Putovanje od Moskve do Tule traje 2,5-3 sata. Ulazak u Tulu, poznati centar industrije naoružanja još iz vremena Petra Velikog, oivičen je živopisnim drvenim kućama, raznih boja, a čini se da preovlađuje zelena. Ulica Mosina je gradsko saobraćajno čvorište. Pre nego što potražimo maršrutku 117, 114 ili 280, o svemu smo se unapred obavestili jer veeelika je Rusija, tražimo menjačnicu. Na ugaonoj zgradi sa obe strane piše Rosdenjgi (Ruski novac?), a ispod imena firme stoji kratko i čini se jasno: lako i brzo do para. Ovakve smo napise viđali i po našoj zemlji, i ovde deluju zloslutno. Dobro pazi: lako i brzo do para. Devojka nas tupo gleda: Ovde se ne menjaju devize kaže. Da, mislim, ovde se brzo i lako daju pare, a za uzvrat – ništa. Idite malo napred, ipak je ljubazna, do Univermaga,
tamo možete zameniti dolare. Samo koji dan kasnije na ruskoj televiziji se zgražaju nad slučajem bake koja je pozajmila 2.000 rubalja (30-ak evra) koje su brzo i lako narasle do 25.000 rubalja (oko 360 evra) koje ona ne može da vrati, pa joj sad po zgradi gde živi ispisuju poruke – ДОЛГ (dug) i prete malim unukom. Priča je
ilustrovana snimcima kancelarija firme Rosdenjgi, koje nešto nismo videli u Moskvi, a u Tuli se mogu sresti na svakom ćošku.

E, Univermag (robna kuća) u Tuli ni po čemu ne liči na današnji Glavnij unjiverzaljnij magazin (GUM) u Moskvi. Ono u Moskvi je svet, ovo u Tuli je ruska provincija. Ili kako lepo reče jedna naša prijateljica: ruski standard. U prizemlju na kućici piše: Denježnije perevodi (prebacivanje novca) i neobično je gužva za običnu menjačnicu. Sasvim neuređen red prave čudno nezainteresovane azijatske fizionomije. Radnici-imigranti? Šalju pare svojima kući, ma gde to bilo. Posao odmiče previše sporo za one koji jedva čekaju da stignu na imanje Lava Tolstoja. Pa odlučujemo da zamenu deviza obavimo u povratku. Oko Univermaga nalazimo rukom ispisane oglase: iznajmljujem stan u ovom reonu, ili izdajem stan, po ceni dnevno…? Vozač maršrutke odmah pita: A vi hoćete do usadbe (kuća veleposednika)? Nemojte da siđete na stanici Jasna Poljana, bolje vam je stanica kasnije, kaže. Od Tule do stanice Školjnaja (školska) i nazad do Tule prevoz košta oko 70 rubalja znači sve ukupno Moskva-Tolstoj-Moskva 970 rubalja ili oko 14 evra. Znači nešto manje nego autobusom Beograd-Zlatibor-Beograd.

Škola je ogromna, a ispred nje nije Lav Tolstoj, kako biste očekivali, nego drug Vladimir Iljič Lenjin koji gleda otprilike u pravcu kojim bi trebalo da krenete ako ćete do Tolstoja. I lako i brzo – tu smo. Ukoliko želite samo da šetate po ogromnom i divnom imanju Tolstojevih, cena je simbolična, ukoliko želite da uđete u zgrade u kojima je predavao, živeo i pisao pisac „Ane Karenjine“ možete samo grupno, sa vodičem i ulaznica staje 250 rubalja odnosno oko 3,5 evra.

Naš vodič je Ksenija. Nedavno je u Jasnoj Poljani boravio ruski predsednik Vladimir Putin i neka se od ovdašnjih Ksenija sporila s njime o nekim porodičnim okolnostima Tolstojevih. Nezgodno nam da pitamo da li je to bila baš naša Ksenija, ali ona liči na neku takvu, koja nastupa kao da i sama pripada porodici Tolstoj. Pa je brani – iznutra. Pokazuje nam tri ribnjaka – Veliki, Gornji i Donji – i vrtove koje je napravio deda po majci Lava Tolstoja, knez Nikolaj Volkonski, koji je i bio prvi porodični vlasnik imanja i koji je kao i deda po ocu grof Tolstoj poslužio kao prototip za čuvene romaneskne likove svome čuvenom unuku.

Na pitanje da li su dede karakterom odgovarale likovima iz romana, Ksenija autoritativno kaže – da.

Tolstoj je pokušavao da se bavi raznim poljoprivrednim delatnostima, ali jedino su mu išle jabuke, kaže Ksenija. Na imanju se stvari, uglavnom održavaju onakvim kakve su bile za njegova života, pa su i sada jabuke glavne, desetine hektara.

Tu je i konjušnica iz vremena Tolstoja, tu su i konji, naravno, i ostale zgrade koje idu uz jedno poljoprivredno imanje.

Ksenija s oduševljenjem priča kako je Lav Tolstoj veoma držao do fizičke kondicije, svako jutro je najpre pešačio kilometre i kilometre, a onda duplo dužu stazu prelazio na konju. Retko ko od gostiju Tolstojevih je mogao da ga prati. Na prilazu kući u kojoj je živeo do pred smrt je i gimnastička sprava na kojoj je vežbao. Original.

Ona ljutito odbacuje priče da je Tolstoj šetao bos – i zimi i leti, kako kaže legenda. Ni slučajno, kaže Ksenija. Legenda je nastala zbog čuvene Rjepinove slike Lava Tolstoja u rubaški i bosog. Slikar i pisac su se kupali u jezeru i posle kupanja je Tolstoj navukao rubašku, prizor se dopao slikaru pa ga je tako ovekovečio. Eto, to je cela istina.

Sjatili smo se kao oko svetog, oko jednog veoma važnog kamena za razumevanje Lava Tolstoja.

To je sve što je ostalo od kuće u kojoj se kao najmladji sin rodio Lav Tolstoj. Kuća je žrtvovana jednoj od mnogih njegovih neobičnih ideja. Prodao je kad je odlučio da pokrene Vojni list. Novi vlasnik je kuću – kamen i drvo – preneo u selo Jasna poljana. U međuvremenu je, neodržavana, propala. Ah, Vojni list. Kao mnoge Tolstojeve investicije u prosvećivanje širokih narodnih masa i ova je stopirana: kad je sve bilo gotovo, ruski car nije dao odobrenje za izlaženje novine. Sad nas Ksenija ljubazno obaveštava da je u kući u kojoj je sa ženom Sofijom Andrejevnom i 13 dece živeo Lav Tolstoj sve original – svaki papir, pa nas moli prvo, da na svoju pljavu obuću navučemo papirne natikače, drugo, da ništa ne diramo, treće, da ne slikamo.

A sto se originala tiče, nedavno je u ovoj kući boravio ruski predsednik, i njemu je takođe rečeno kako je sve original, a i nama se pokazuje fotografija Tolstojeve radne sobe snimljene pri njegovim poslednjim boravcima u njoj, pa nas Ksenija poziva da se uverimo da je sve od 1910. godine do danas u radnoj sobi sačuvano kako je pisac ostavio, a njegova žena, inače prvi vodič posetiocima, konzervirala za buduće poštovaoce njenog muža. Jednom policajac, uvek policajac, Vladimir Putin je, baksuz, uočio grešku: jedna stolica nije stajala na mestu sa slike. Jedan duhovit ruski novinar je duhovito opisao tu sekiraciju…

Ksenija, da se odmah kaže, u poznatoj nedoumici oko poslednjih Tolstojevih dana, a i uopšte, drži jako stranu Sofiji Andrejevnoj. Tolstoj je pisao rukom, i njegova su dela prepisivana neka 40, a neko i po 100 puta. Tek pred kraj dugog života zaposlio je sekretara, dotad je prepisivala Sofija Andrejevna, po opisu najstarijeg sina Sergeja, svemoguća. Lav nije dao da se pare troše na kupovinu dečje odeće, benkice, kapice, cipelice sve je, takođe izloženo u vitrinama, sama pravila Sofija Andrejevna. Iako i sama vrlo mlada, naš vodič ne može da se uzdrži, a da ne kritikuje decu koja u kuću dolaze – ekskurzije su bile brojne i tog dana. Kad ih pitate, kaže, šta je napisao Tolstoj, najčešće kažu: Jevgenija Onjegina… Užas! Još je veći užas, misli, što se predlaže da Tolstojeve romane izbace iz školskih programa kao previše komplikovane. Pa to kako će se posredovati deci zavisi od nastavnika, ne od samog romana, zabrinuta je Ksenija. Ko ima vremena može da pogleda i bogatu Tolstojevu biblioteku i da vidi šta je za života planetarno obožavani pisac čitao. A čitao je na 15 stranih jezika, sa toliko je vladao, francuski je govorio bolje nego ruski, kaže Ksenija. Samo ga je japanski namučio, počeo je da ga uči sa 80 godina i morao je da odustane: ili ja ne valjam, ili je ovaj jezik suviše komplikovan, zaključio je Tolstoj kome smo imali čast da čujemo i glas a sve zahvaljujući jednom svom izumu koji mu je na poklon poslao Edison.

Veći deo naše grupe odustaje od posete zgradi u kojoj je Tolstoj držao školu za svoje seljane, jednu od ukupno 21 koliko je otvorio, a koju je zatvorila carska policija dok je on bio odsutan. Ksenija je nepravedna i prema mladim posetiocima. Grob Tolstoja takođe se nalazi na imanju, ali na sasvim drugom kraju od ulaza i kuće. Put do tamo vodi kroz inače prelepo imanje Tolstojevih.

Dobar deo starijih posetilaca odustaje. Školske ekskurzije nastavljaju sve dovde i do groba pisca „Rata i mira“ i „Ane Karenjine“.