Vrgorac: Mesto gde se (slučajno) rodio Tin Ujević

Postoji li u Vrgorcu porodica Ujević, pitam simpatičnu Vrgorčanku, a ona mi kao iz topa kaže: Ma kakvi, Tin Ujević, ako na njegovu porodicu mislite, ovde se samo rodio, i mislim da su odmah odselili valjda za Imotski, ali ovi naši nemaju čime da se hvale, pa onda njime. Uh, mislim, nadam se da to sa Imotskim nije tačno, Vrgorac i Imotski se već spore oko Hasanaginice. Ali zbilja, statistika pokazuje da Ujevića u Hrvatskoj ima oko 600, najviše oko Sinja, Splita i Imotskog, a nijedan u Vrgorcu. U telefonskom imeniku Vrgorca pod Ujević se nalazi samo Osnovna škola „Tin Ujević“.

Ovih dana, na 125. godišnjicu Tinovog rođenja u Vrgorcu, u bitku za Tina bacila se, otkrivanjem spomenika pesniku, i susedna Makarska gde je išao u osnovnu školu. Meni liči na bitku, a pametnijima na poklonjenje pesniku na koje pravo ima svako, a pogotovo  gradovi za koje je vezan njegov život. Tin je deo života proveo i u Zagrebu i Beogradu, pa javni servisi iz dve države rade zajedničku seriju o njegovom životu „Tin – 30 godina putovanja“.

U Vrgorcu Tin Ujević nije sveprisutan kao Ivo Andrić u Višegradu, ali ima ga čak i na žardinjerama pred opštinom.

Kula u kojoj je rođen „najveća je srednjevekovna fortifikacijska i stambena građevina u Vrgorcu“, piše da se u njoj nalazi „Književna vitrina“ dosadašnjih dobitnika nagrade „Tin Ujević“ za najbolju knjigu poezije, ali izgleda da se tu ulazi samo par dana oko Tinovog rođendana, početkom jula, inače se kula može upoznavati samo spolja.

Ni restoran „Tin“ koji se nalazi na divnoj podignutoj terasi uz kulu više ne radi. U Vrgorcu se ranijih godina morao zapaziti neobično veliki broj kafića, i kafić „Tin“ je među zatvorenima.

Iz malog takoreći parka, Tin sa svojim neizostavnima ali kamenim šeširom na glavi i mantilom na leđima nagleda svoju ulicu. Mora se priznati, ne izgleda kao da se Tin u Vrgorcu samo u prolazu rodio, ima neke nenametljive bliskosti izmedju Tina i Vrgorca.

Znači od 6.000 Vrgorčana nema nijednog da je Ujević? Simpatična Vrgorčanka, očita opozicija svim vlastima, ne da mi da pronađem priču: „Ma ko kaže da ima 6.000 Vrgorčana, nema ti više od 2.000, a ovi ostali su samo ovde lažno prijavljeni Hercegovci, to im je omogućio Franjo Tuđman. Dolaze ovde mercedesima i primaju dečji dodatak, jer naravno da ovde nisu zaposleni pa zvanično ovde nemaju ni prihoda“. Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske pre godinu-dve je krenulo u proveru ovih prebivališta, ali je to izazvalo pravu salvu kritika. Hrvatski branitelji su odmah istakli zahtev: Ako se prebivališta proveravaju u Vrgorcu, onda odmah i u Vukovaru! Dakle, imalo bi se tu šta proveravati. Kako bilo da bilo, broj stanovnika Vrgorca je između dva poslednja popisa ipak smanjen za oko 1.000.

Vrgorčani rado i redovno idu u goste Hercegovcima, u Crveni Grm ili u Ljubuški. Naročito ponedeljkom kad je tamo pazarni dan. Cene su upola manje nego u Hrvatskoj čak i za hrvatsku robu. Tamo se kupuje gotovo sve: od hrane do gradjevinskog materijala. I čuveni hercegovački duvan. „Dakle, idete u Bosnu u kupovinu?“, pitam. „Ne, u Hercegovinu, Bosna nam je malo daleko, inače je tamo još jeftinije“, podučavaju me. U Vrgorcu su odmah ukapirali da ja cene bolje razumem kad mi se lepo kaže u evrima, a oni, da ne poveruješ, pravu meru cene robe razumeju najbolje u konvertibilnim markama! Pa, kad žive i rade u Vrgorcu, a kupuju u Hercegovini.

U Vrgorcu je najlepši park. Jedan od najlepših koji sam video.

Prema svedočenju meštana, kadikad ga je napravila Duvanska stanica. Zgrada Duvanske stanice nalazi se preko puta parka. A u parku zgrada u kojoj su u najbolja vremena parka i Duvanske stanice stanovale porodice njenih šefova. I danas je naseljena.

Park je lep, ali neobeležen. Nigde se ne može pročitati ko je autor parka, niti kojim se biljkama eventualno park diči. Meštani mi kažu da sadašnji park, kome se ja divim, nije ni prineti onom iz najbojih vremena i parka i Duvanske stanice. Bio je kažu tu baštovan, jedan Erceg, tad je park bio bašta cveća, a danas cveća više nema.

Ipak, ponavljam još jednom: Najlepše u Vrgorcu je njegov park.

Dalmacija uopšte, pa i okolina Vrgorca puna je smilja – lekovitog bilja. List Slobodna Dalmacija neki dan je imao naslov: „Rat za smilje: Meštani pucali na ilegalce“. Među poznavaocima lekovitog bilja naročito je na ceni sporiš (kod nas: hajdučka trava), kantarion, brokvica… Visoko je pozicioniran i maslačak. Naročito je hvaljena lekovitost meda od maslačka. Kritičari sumnjičavo vrte glavom zbog visokog sadržaja šećera. Ipak, evo vam jedan recept za med od maslačka iz Vrgorca: U 2,250 litre vode kratko skuvati 350 cvetova maslačka. Cvetove izgnječiti – ocediti tako da se dobije kugla tvrda gotovo kao kamen. U vodu u kojoj se maslačak kuvao nasuti 3 kilograma šećera, pa od trenutka kad ta šećerna voda provri kuvati 45 minuta na lakoj vatri. Piti svako jutro po malu čašicu. Može se razblažiti u čaši vode, pa piti.