Čime će nas tačno vakcinisati protiv Covid-19

Ruska služba za zaštitu potrošača, koja u Rusiji ima status i zavoda za javno zdravlje, objavila je objašnjenje nekoliko tehnoloških platformi na kojima se ove godine širom sveta razvijaju ili su već razvijene vakcine protiv Covid-19.

1. Veći deo vakcina koje se razvijaju  protiv Covid-19 su subjedinične vakcine. Ta tehnološka platforma je tako često korišćena jer je bezbedna. A njihova tehnološka bezbednost ima se zahvaliti činjenici što se ni u jednom stadijumu proizvodnje tih vakcina ne koristi živi virus. U aktuelnom slučaju koronavirus.

Subjedinične vakcine sastoje se od proteinskih delova virusa koji izazivaju potpuni imunološki odgovor.

Ove vakcine se po pravilu daju nekoliko puta i zahtevaju dopunske komponente za jačanje imunološkog odgovora tkz. ađuvante ili imunostimulizatore (farmakološka ili imunološka sredstva koja jačaju dejstvo vakcine).

U podjedinične vakcine spadaju i vakcine bazirane na česticama sličnim virusu. Za pojačavanje imunološkog odgovora tu se proteini sakupljaju u čestice, koje liče na virus.

Ove vakcine su bezbedne, ali je njihova proizvodnja za masovnu vakcinaciju tehnološki komplikovana i zahteva velika finansijska ulaganja.

2. Kod vektorskih vakcina, genetski materijal virusa, ubacuje se u ćeliju pomoću vektora (nosioca), odnosno pomoću drugog virusa, koji ne izaziva obolevanje čoveka.

Pri prodiranju vektora (nosioca) u ćeliju dolazi do sinteze proteina virusa i virusa – vektora i formira se protivvirusni imunološki odgovor.

Ove vakcine poseduju visoku imunogenost, ali se formira imuna reakcija na virus vektor što može smetati formiranju željenog imuniteta na glavni virus.

3. DNK i RNK vakcine su vakcine bazirane na nukleinskim kiselinama. Nazivaju se i genetskim i to su platforme za vakcine koje mnogo obećavaju.

Proizvodnja tih vakcina je među najjednostavnijim, ali je tehnologija dostavljanja genetskog materijala u unutrašnjost ćelije još nedovoljno razrađena što onemogućava aktivnu implementaciju DNK i RNK vakcina.

Do sada nijedna vakcina izrađena na bazi nukleinskih kiselina nije primenjivana na ljudima. (Ali je američka kompanija Moderna podnela zahtev FDA da joj se odobri hitna upotreba njene mRNA vakcine i najavljeno je da će administraciji SAD do kraja ove godine isporučiti 12,5 miliona doza, prim.aut)

4. Ne mali broj razrada prototipova vakcine protiv Covid-19 zasnovan je na primeni replicirajućih (sposobnih da se razmnožavaju) i nereplicirajućih (nesposobnih da se razmnožavaju) virusnih vektora.

Tehnologija proizvodnje te dve vrste vakcine je ista: u genom virusnog vektora (drugog virusa, koji ne izaziva bolest čoveka – to može biti virus gripa, malih boginja, vezikularnog stomatitisa, adenovirusa…) ubacuje se gen-kod proteina drugog virusa. Na primer, za pravljenje vakcine protiv Covid-19 u adenovirus (ili drugi virusni vektor) ubacuje se gen-kod proteina koronavirusa.

Prepreka u korišćenju ovako stvorene vakcine može biti mogućnost da u telu čoveka postoje antitela protiv virusa-vektora (nosioca). U takvom slučaju može da se desi da se potrebni imunološki odgovor ne formira. Tako je izbor virusa-vektora važna, odlučujuća etapa pri razradi takvih vakcina.

Pri korišćenju replicirajućeg (koji može da se razmnožava) vektora imunitet se po pravilu formira već posle prve injekcije, dok je kod vakcina na bazi nereplicirajućeg vektora najčešće potrebno da se preparat uzme nekoliko puta.

5. Vakcine od živih virusa, atenisane odnosno sa smanjenom virulentnošću ili inaktivirane, odnosno s virusima umrtvljenim hemijskim putem ali sa očuvanim antigenskim osobinama i imunogenošću, imaju veoma dobru istoriju primene i spadaju u klasične tehnološke platforme.

Kod atenisanih vakcina najčešće je dovoljno da se preparat primeni jednom, dok je kod inaktiviranih vakcina (veliki kašalj, tifus…) vakcinaciju potrebno ponoviti.

Kod atenisanih vakcina (protiv zauški, malih boginja, ovčijih boginja…) virus je oslabljen, ali i dalje postoji mogućnost da se vrati u prvobitno stanje što može dovesti do epidemije bolesti pri vakcinaciji. To zahteva regularno sprovodjenje ispitivanja genetske stabilnosti takvih vakcina.

Za proizvodnju vakcina od živog virusa, bilo atenisanog ili inaktiviranog, potrebno je duže vreme nego za proizvodnju podjediničnih ili DNK i RNK vakcina. A potrebno je sprovoditi   i posebne sanitarne norme i zahteve biološke bezbednosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com