Dragan Šutanovac: Postoji li trka u naoružanju?

Hladni politički odnosi i otvorene vojne pretnje koje se razmenjuju između sa jedne strane SAD i vodećih sila Evropske unije i na drugoj strani Ruske Federacije od početka oružanog konflikta u Ukrajini podsetili su na hladnoratovske godine. Stručna javnosti i novinari krenuli su u analize trke u naoružanju u koju su, po uzoru na staro doba pre pada Berlinskog zida, poveli i Rusi i Amerikanci. Konkretnih dokaza za to nema, jer modernizacija koja je u toku kod obe sile prirodna je posledica smene tehnoloških generacija i kod Rusa potrebe da se zanovi oružje sa istrošenim resursima nasleđeno iz doba SSSR-a. Čak se ne radi o zameni jedan za jedan jer nova sredstva ratne tehnike koštaju puno, za svaki budžet uključujući tu i američki.

Jedini primetan porast operativnih sposobnosti imaju zemlje Dalekog istoka. Kina koja svakih nekoliko meseci prikazuje nove složene sisteme. Pohvalili su se nosačem aviona, zatim novim višenamenskim borbenim avionom, pa borbenim vozilom itd. U nove nabavke ulaze zemlje koje strahuju od kineske moći – od Južne Koreje, Vijetnama do Indonezije i Unije Mjanmar. Odgovor Tokija na izazov je odluka da se ukine dosadašnja zabrana izvoza naoružanja i da se kroz prodaju japanskog znanja i rada u vojnoj oblasti podrži jačanje industrije i vojske.

Na nama bližim prostorima prilike nisu jednostavne. Događaj koji sam sa pažnjom ispratio jeste zastoj novog tenka T-14 Armata koji je imao svoju premijeru na moskovskoj paradi povodom Dana pobede.

Nemam razloga da sumnjam u stav eksperata koji ovom ruskom tenku daju prednost u odnosu na sve postojeće, i po tehnici i po mogućnostima taktičke primene. Takođe, nemam razloga da ne verujem zameniku direktora Uralvagonzavoda, koji je tenk proizveo, gospodinu Alekseju Žariču, koji je brže bolje na svom Tviter nalogu )(@zharich) objavio da je „Armata apsolutno ispravna i da je otišla sama“ sa generalne probe vojne parade, bez pomoći tenka za izvlačenje.

Kao osobu koja je šest budžetskih godina bila odgovorna za vojni budžet Srbije, interesuje me razvoj događaja u ruskom opremanju naoružanja i ono o čemu je pisao The Moscow Times 19. maja 2015: „Armata zaista ima jedinstvenu razornu moć: bataljon može da uništi ceo ruski budžet“.

Aleksej Kudrin, koji je jedanaest godina bio na čelu Ministarstva finansija Vlade Ruske Federacije, još septembra 2011, usprotivio se predlogu podizanja vojnih izdataka. Za čoveka koji je u dobroj meri zaslužan za poresku reformu, otplatu dugova i stvaranje rezervnih fondova, u ruskoj Vladi od tada mesta nema. Izdvajanja za vojsku rastu, personalni troškovi su udvostručeni, ali novog naoružanja u obimu kakav je očekivao Kudrin, za sada nema.

Potrebe Vojske Rusije su velike i čini se da je finansiranje uvođenja nove tehnike barem u elitne gotove snage retko dostižan projekat. Značajan pad vrednosti rublje, dvocifrena inflacija, privreda u recesiji, niska cena nafte i sankcije zapadnih zemalja, lidera Rusije primoravaju da obećanja data 2011. ispunjava tako što umanjena opremanja naoružanja plaća iz rezervnih fondova.

Ni u NATO zemljama situacija nije bolja. O tome svedoče stalne pritužbe američke administracije na evropske NATO partnere koji ne pokazuju volju da modernizaciju svoje oružane snage. Uglavnom kada treba da nabave nešto novo na trećinu ili četvrtinu smanje broj sredstava u jedinicama i onda kada se naruči, na primer, 200 umesto 800 borbenih vozila trošak se dovede unutar budžeta i zvaničnici se pohvale da su sa 100% efikasnosti realizovali plan. Evropljani težeći održivom ekonomskom razvoju u najvećem broju zemalja, retko dostižu od strane NATO-a zacrtanih 2% BDP za odbrambene namene. Samo pet članica NATO saveza ove godine će uspeti da dostignu i/ili prestignu proklamovanu liniju: SAD, Grčka, Poljska, Velika Britanija i Estonija. Ostale članice nemaju razumevanja za rastuće odbrambene i bezbednosne pretnje upućene Starom kontintentu.

Prema dokumentu koji je publikovao Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI), „Trendovi u svetskim vojnim izdacima za 2014. godinu“, globalni vojni izdaci u 2014. iznose neverovatnih 1.776 milijardi dolara. U isto vreme to realno predstavlja pad od 0,4 % u odnosu na 2013. i to je treća godina za redom u kojoj vojni izdaci padaju na globalnom novu. Smanjuju se u Severnoj i Latinskoj Americi, Zapadnoj i Centralnoj Evropi i Karibima, dok regionalno gledano rastu u Aziji, Istočnoj Evropi, Bliskom Istoku i Africi. Kako navodi SIPRI, rastu u tim regionima doprineli su Kina, Rusija i Saudijska Arabija.

I pored pada vojnog budžeta u SAD za 6,5% u 2014. u odnosu na 2013, one i dalje imaju skoro tri puta veći budžet od drugoplasirane Kine. Turska, druga po veličini NATO vojska, davno je prevazišla regionalne okvire. Ukoliko nastavi sa ekonomskim rastom od 4% godišnje i ukoliko, prema najavi premjera Erdogana, Turska podigne izdvajanja za vojsku na 2,5% BDP, ona će već 2018. raspolagati vojnim budžetom od 23,4 milijarde dolara. Takav nivo izdvajanja daleko prevazilazi ukupna izdvajanja svih balkanskih zemalja zajedno. Zato će, kada se radi o projekciji vojne moći, Turska imati najveći znaćaj za širi prostor u koji je smeštena Srbija.

U užem regionu najviše u nabavkama čini Hrvatska koja sada nabavlja savremene samohodne haubice kalibra 155 mm PzH2000 nemačkog porekla, predstoji nabavka izviđačkih helikoptera OH-58D iz američkih viškova, privremeno problem nabavke lovca rešen je remontom eskadrile MiG-21 u Ukrajini. Ostale zemlje regiona u velikom su zastoju i daleko su od fraze o trci u naoružanju. Makedonija je uglavnom istrošila resurse tehnike urgentno nabavljene u vreme oružanog konflikta 2001. godine. U Bosni i Hercegovini od formiranja zajedničkih oružanih snaga pre osam godina nije nabavljeno ni jedno sredstvo klasifikovano u teško naoružanje.

Na kraju i Srbija u kojoj su ulaganja u nabavke gotovo zastala od leta 2012. godine. Čulo se puno obećanja o tome da će se kroz ruski robni kredit rešiti problem modernizacije RV i PVO, da samo što se ne realizuje nabavka novih MiG-29 letelica, da navodno samo što nije počela serijska proizvodnja domaćeg borbenog vozila Lazar 2, da su već naručene samohodne haubice 155 mm Nora-B52. Za sada od svega toga nema jednostavno ništa. Nažalost, ne samo da se obećanja ne realizuju već su i projekti koji su imali perspektivu zaustavljeni (bespilotne letelice Vrabac, Pegaz…) Jedini pomak je odluka da se posle pada jednog Mi-17 nabave dva nova primerka kao i nabavka nekoliko kamiona iz FAP-a. Obećava se da će kao najveće dostignuće Vojska uskoro imati tehniku koju i sada ima, ali ako bude para – remontovanu i ofarbanu baš kao za proslogodišnju paradu na kojoj nije prikazano ni jedno sredstvo mlađe od 2012. godine.

Stanje u Vojsci Srbije nije i ne može biti bolje od ukupnog stanja u privredi, sto znači da kad je privreda u recesiji vojska je u dubokom propadanju bez obzira na obećanja koja svakodnevno daju premijer i ministar odbrane.

Dragan Šutanovac,
bivši ministar odbrane Republike Srbije