Ruža Ćirković: Histerija ili (H)istorija

Ulica grada Vukovara u Zagrebu jedna je veoma dugačka i veoma široka, puna vazduha ulica. Lepa ulica. Zgodna je za „nepotrebnu demonstraciju vojne sile“(hrvatski istoričar Igor Despot) u koju je slupano 2-3 miliona evra ne samo s obzirom na baš zgodno (vukovarsko) ime. Imala sam nekih interesa da od njene raskrsnice sa Avenijom Marina Držića, odakle je počela i hrvatska vojna parada, stignem njome daleko do Trešnjevačkog trga, ali je bolje tramvajem „trojka“. Kad baš nemam pametnija posla Ulicom grada Vukovara, delom, idem do centra Zagreba, prvo prođem pored zgrade nekad moćne farmaceutske firme Pliva, pa skrenem kod dvorane Lisinski, pa pored Milana Bandića u Gradskom poglavarstvu, pa kroz tržni prolaz Importanta, preko Zrinjevca i tu sam. Samo, bole noge. Kad nemam vremena onda preprečim pored Autobuske stanice, Branimirove pijace koju su ovog leta srušili da naprave lepšu, pa pored HDZ-a na Trgu žrtava fašizma i evo me na Jelačića placu.

Pedeset sam puta prošla pored zgrade Plive u Ulici grada Vukovara, a ni jedan jedini put nisam videla da je neko ušao ili izašao. Onda sam pročitala da je iznajmljena nekim službama hrvatske države. Kad je svojevremeno, davno, nastala bitka za preuzimanje Plive pitala sam Zorana Miškovića, tada visokog rukovodioca u ICN (Galenika) da nećemo možda da kupujemo, on je rekao smejuljeći se: Mnogo su veliki. Ni Galenika danas nije nešto, ali Pliva, kažem vam – ni pomena. U zgradi Lisinskog smo jedne godine bili na koncertu povodom proslave 70. rođendana Arsena Dedića. Bio je i tadašnji hrvatski premijer Ivo Sanader, čovek za čijeg je mandata Hrvatska, očima suseda-stranca gledajući bila pristojnija i tolerantnija država nego što je bila ikad. Grmljavina od Oluje bacila je u senku najsvežiju odluku Ustavnog suda Hrvatske da dovede u pitanje odredbu o nezastarevanju krivičnog dela ratnog profiterstva i time ukine presudu kojom je Sanader osuđen na osam i po godina zatvora. Neki su, vrlo retki, hrvatski komentatori pitali je li se to vojnom paradom u Ulici grada Vukovara slavila takva hrvatska država koja ratno profiterstvo amnestira!!!

KAKO KAŽE LAZANSKI: Ja nikad u životu nisam poželela da imam oružje, ali vidim da je, ima neko vreme, ekonomija oružja postala vrlo važna tema, a vrlo je intenzivirana posle moskovske vojne parade kad su svi odreda uzduž i popreko analizirali novi ruski tenk „armata“ koji je neki dan dobio i nemačko-francuski ali, podsmešljivi su Rusi, odocneo odgovor. U brzopoteznoj integraciji sveju firmi na gradnji novog evropskog tenka! Ništa se u oružje ne razumem, ali verujem sto posto da se Miroslav Lazanski razume.Gledala sam paradu u Beogradu i ne samo zato što je moj omiljeni ruski novinar Andrej Kolesnjikov napisao kako se „Srbija Putinu prikazala u svoj svojoj vojnoj veličini“ i ne samo zbog beogradske kiše, koju je jedan drugi ruski novinar bezobrazno-ironično iskoristio da njenom slikom pokrije pitanje ruskom predsedniku: Šta sve čovek mora da otrpi na funkciji predsednika?, ali mi se ona naša parada učinila dosta jadno. Gledam neki dan onu Hrvatsku, šetaju neki roboti, neka vojna vozila navodno upravo stigla iz Nemačke širokom Ulicom grada Vukovara, pa se setim kako su u nedavnoj hrvatskoj predsedničkoj kampanji neki hrvatski intelektualni upozoravali kandidate na bezbednosne rizike iz Srbije i pitali ih kako će na njih odgovoriti. Pa očekujem da mi neko stručan sad, posle parade, kaže: kakav je odgovor? Lazanski je u „Politici“ analizirao svaki komad hrvatskog oružja i ispada da su u pravu u Hrvatskoj oni koji tvrde da su tragovi bivše JNA u današnjoj hrvatskoj vojsci, ne samo kadrovski, snažniji nego što jedna bivša funkcionerka NATO, a sadašnja hrvatska predsednica, može da podnese. Ali ovako u „Politici“ zaključuje Lazanski: „Poređenje parade u Beogradu i mimohoda u Zagrebu? Vojska Srbije jača je u artiljeriji i PVO sistemima, u tenkovima i borbenim vozilima pešadije-točkašima. Ratno vazduhoplovstvo Srbije za sada je jače od ratnog vazduhoplovstva Hrvatske“. Ali, kako je ono rekao Njegoš o medu i žuči: „Naravno, sve je to tako ako ne računamo NATO savezništvo“, kaže Njegoš, pardon Lazanski.