Ruža Ćirković: Ko uništava Hrvatsku?

Živa nisam dok vam ovo ne ispičam. Svratim ja nedavno u Zagreb i, to nikad ne propustim, da odsedim jedan kapućino u mojoj omiljenoj Maloj kavani. I pogled je na ono što mene najviše zanima, sjajan. Vri zagrebački život. Bilo je vreme oko podneva kad Zagrepčani ošetaju s istom namerom da na Jelačića placu, u Tkalčićevoj ili na Cvetnom trgu odsede svoju podnevnu kaficu. I kažu si šta imaju o vlasti i opoziciji, Dalmatinci o Hercegovcima, Hercegovci o Dalmatincima, a Zagrepčani o svima njima i Zagorcima pride. Uobičajena spika.

Puna bašta Male kavane. Razumela bih da je prazna, pa da na mene izbor padne silom prilika. Ali, nije, kažem – puna. Kraj Male kavane prolazi postariji bračni par i gospodin se zaustavlja baš kraj moga stola i obraća se baš meni, baš mu se ja učinim osobom koja će stvar razumeti: “Gospodjo, kaže, unutra sede njih petorica i dogovaraju se kako da unište Hrvatsku”.

Iz osnovne škole nosim malo talenta za glumu, napravim iznenadjeno-zabrinutu facu, čekam da gospodin nastavi svoj put i spasi me od potrebe da progovorim, jer “ako progovorim…”.

“A najgori medju njima je, gospodjo, Puhovski. On bi Hrvatsku uništio za dva sata”.

Nemo se bečim dalje i mislim, jao ako progovorim, gospodin će misliti da je neka sinhronizovana zavera. “Da, da, gospodjo, dva sata…”. I zbunjen od tolike moje šutnje, odjednom kaže: “Izvinite gospodjo”, te ode s gospodjom.

Skočim odmah u Malu kavanu da vidim, znate šta? Da li je medju onih pet unutra i crni Milorad Pupovac, ako jeste da se odmah udaljim u neredu, jer ako se onaj zabrinuti gospodin nešto vrati da iz mene iscedi slovce, a meni ne bude druge nego da progovorim, zaključiće da na delu nije obični podnevni kapućino nego udruženi podnevni poduhvat protiv Hrvatske i njega… Provirim unutra, četiri seda gospodina oko Žarka Puhovskog, nema Pupovca, tu mi laknu, vratim se da završim onaj kaućino. Navrat-nanos. Gde baš na mene da naleti!

To je, hvala bogu, bilo pre ove Arbitraže oko hrvatsko-slovenačkog razgraničenja. To je druga medjunarodna arbitraža koju je Hrvatska izgubila u poslednjih šest meseci. Ali nije to važno – dešava se, a i neko mora da izgubi. Nego čudo jedno kako takve sudbinske arbitraže mogu da promene celu percepciju i od onih koji su do juče na optuženičkoj klupi sedeli pod optužbom da su “uništavali Hrvatsku” postanu medijski heroji. Ma ni drugde nije drugačije.

Na primer, Ivo Sanader. Do juče se spekulisalo kako je on svojevremeno iznebuha-iznenada funkciju hrvatskog premijera napustio jer ga je Brisel ulovio u teškoj korupciji, a onog dana kada puče Haška arbitraža on se preobrati u heroja koji je, a da trepnuo nije, vlast žrtvovao jer on i sada smatra da se hrvatskom teritorijom ne plaća ulazak u Evropu.Molim?

Njemu su nudili da Sloveniji da ono što joj je sad dala Arbitraža i na šta on nije hteo da pristane nikako, a Jadranka Kosor je pristala, te je kriva apsolutno. (Nju nisam videla u Maloj kavani, što jes’, jes’, i pored odgovarajuće boje kose). Prvo je reč Sanaderu dala TV Nova, a onda njegovoj medijskoj slavi više nije bilo nikakvih prepreka.

Pre Sanadera priliku za “Jesam vam ja lepo govorio” dobio je još jedan najureni šef HDZ-a. Pošto je Hrvatska izgubila arbitražu s madjarskim MOL-om oko Ine, u medijima se pojavio umalo zaboravljeni i onoliko ocrnjeni Tomislav Karamarko: on je s Madjarima predlagao sporazum, pa su ga uhvatili u (ženinom) sukobu interesa.

Sanadera je iz politike najurila Jadranka Kosor, Kosorovu je iz politike najurio Tomislav Karamarko, Karamarka je iz politike najurio Andrej Plenković…

Znala sam da su političari ovoliko smešni, ali zašto su mediji ovoliko smešni nikako da ukapiram. Elem, hrvatski mediji su uvereni da će zahvaljujući naklonosti gospodje Angele Merkel, nemačke kancelarke, Plenković preveslati i Hašku arbitražu i Slovence… Daaaa? Može. Ali, samo pošto naš Vučić, kome je gospodja Angela takodje naklonjena, prevesla Briselske sporazume i Albance. Molim, da se zna neki red, i ko je prvi počeo, i ko je kome simpatičniji.