Ruža Ćirković: Moja briga

Iznervira me Čeda Jovanović iz takta. Možda i ne bi, da pre 25 i po godina nisam baš ja izveštavala sa konferencije za štampu tadašnjeg ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koja se zbila onog dana kad su Amerikanci uveli sankcije JAT-u. Jovanović se tokom cele duuuuge konferencije za štampu brinuo za Bosnu, a ružno se podsmevao nama koje su brinule one sankcije JAT-u (za koje znamo kakvim su se sankcijama nastavile). Tako da smo na kraju morali da ga pitamo: je li on ministar inostranih poslova bosanski ili naš?

I posle 25 i po godina, evo ga Čedomir Jovanović, sav se zarozao od brige šta će biti s Ramušem Haradinajem i Bakirom Izetbegovićem, odnosno Kosovom i Bosnom i Hercegovinom, koja je u amanet ostavljena Turskoj a ne Jovanovićima da o njoj brinu, ali to ću odmah da preskočim. Jer, ja mislila da su se američki ambasadori u Prištini i Sarajevu izborili za tu brigu, kad ono vidim, ništa nisu učinili ako se i ja i meni slični oko toga ne zarozamo.

E na mene neka ne računaju. Ja već crkoh od brige da mi država Srbija ne zapali kuću na Zlatiboru. Nemam trenutno mesta ni za kakvu drugu brigu. A za ovu, što izgleda brine svakog ko se izvoli prezivati Jovanović, neće kod mene biti mesta ni ubuduće.

Zato očekujem od moje države da se prvo pozabavi mojim brigama. I pre nego što reši granične probleme s Miloradom Dodikom i Bakirom Izetbegovićem, koji najviše pogadjaju EPS (Elektroprivredu Srbije), da reši moje probleme s EPS-om, pre nego što mi EPS zapali kuću na mojoj pradedovini!

O čemu se radi?

Omamljena novim i starim internacionalama starih i novih Jovanovića, ja bih mislila ta to tako treba, odnosno da ti EPS potpaljuje kuću na dedovini, da mi pokojni Tika Živanović nije jednom setno pričao kako je u vreme, kad se kakav-takav red znao, postojao katastar električne mreže i katastar vodovodne mreže, kao što danas uglavnom postoji katastar nekretnina. Pa kad neko hoće da gradi apartmansko naselje ili put na Zlatiboru baš nekako ispod moje kuće, a on ode pa uzme taj katastar, a ne ore nasumice po Zlatiboru ko Marko drumove.

Pošto takvog katastra nema…pre dva meseca približavam se ja svojoj kući, kad ona podebljim kablom, preko cele livade na kojoj se nalazi, vezana za komšijsku kuću. Kabal polegao po zemlji, tri me znoja oblila. Komšija mi kaže, ako mi je crko neki aparat u kući da se javim, moš’ misliti, EPS-u, a da je njemu rečeno kako su presekli (podzemnu) električnu mrežu kad su gradili put. („Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči“).

EPS mi svakog meseca šalje račun za struju, znaju moju beogradsku adresu, da li su možda bili obavezni da me bar obaveste, ako im ne pada napamet da me pitaju, da će da petljaju oko moje kuće?

Taj kabal leži na zemlji kuda slobodno prolaze ljudi i životinje, ako ih je baš briga za moju kuću, računam da će ih za to biti briga.

Ali – nije. I mesec dana kasnije, već je sam kraj oktobra, pada kiša, za sutradan najavljuju sneg, kabal se sad samo mestimično vidi, pokrio ga gust sloj lišća. Zlatibor je to.

Pozovem EPS u Čajetini. Ljubazno mi se javi rukovodilac. Kažem mu, čoveče, sledeće nedelje mi ovde dolaze deca, presećiće neka sila ovaj kabal, ovo nije bezbedno. On me prekide: naravno da nije bezbedno, ljubazno se on slaže, to i nije toliko trebalo da stoji, nego samo privremeno. Nego, kaže, trebalo je baš tog dana, kad ga ja posle skoro dva meseca protezanja onog kabla zovem, da to završe, ali kiša, nisu imali dovoljno kola, nego će to završiti koliko sutra. Baš onog dana za koji je najavljen prolazni sneg.

Odu moja deca tri dana kasnije gore – kabal se izležava pod lišćem, jedva ga našli, kao da će tu, bezbeli, da prezimi.

Da vam kažem, pisala sam, kao novinar, Službi za informisanje EPS-a u Beogradu. Da mi odgovore: koliko se često ovakve stvari dogadjaju i koliki su godišnji troškovi povezivanja presečene mreže i nadoknade štete koju to izazove. Zanima me, principijelno, kao novinara. Ma nisu ni glavu okrenuli na mene. Moraću da tražim pomoć Šabića.

I sad je gradjanima Srbije najvažnije da povežu Dodika i Izetbegovića i sebe sa njima dvojicom, a dok ih tako razvezuju-povezuju, izgore im sopstvena kuća. Repriza.

P.S. Sad kad sam ovo napisala, mogu da očekujem da me oni na Zlatiboru ostave privezanu za komšiluk par godina. I da to tretiraju ko čisti erski šeretluk.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com