Ruža Ćirković: Skija li Tači na Brezovici?

PROMOCIJA REZULTATIMA: Prošle nedelje nam se u ekonomskim stvarima dogodilo baš svašta. Bila sam u velikoj dilemi čega da se dohvatim. Saznali smo da se novinari politički otpuštaju. Nismo saznali da li se politički i zapošljavaju. Baš me je obradovalo što su došle kolege iz Francuske da je najtanja karika nezavisnosti novinarsta u stvari ekonomsko novinarstvo. Tu se, hvala na pitanju, vrši kupoprodaja. Pa smo onda saznali da je RTB Bor predložio unapred pripremljeni plan reorganizacije. Taj plan, koji obožavaju Amerikanci i MMF, zasniva se uvek na velikom otpisu dugova sirotih poverilaca. Ali neću ni o jednom ni o drugom. Nego o skijanju na Kosovu i Metohiji. Jer prošle smo se nedelje, skiiiijali i skiiiijali.

skijanje

Sa Hašimom Tačijem. Hoće l’ doći u Beograd, ili ćemo ga uhapsiti dok smo još na skijama. Pre nego što smo rešili to krunsko pitanje, a po analogiji sa Havijerom Solanom ili Tonijem Blerom, Tači nas je skinuo sa skija. Što je u našim medijima, sa retkim izuzecima, bila sporedna tema. Javlja mi se da je ‘pitanje Tači’ bilo samo dimna zavesa, iza koje su obavljeni, poslovi oko davanja Brezovice u koncesiju. Da ne bude nesporazuma, Brezovicu je u koncesiju dala Vlada Kosova. To što Brezovica ima jednu od najboljih ski staza u Evropi, ni po jada, ali od te staze žive stanovnici opštine Štrpce, koji su većinski Srbi. Opštinske vlasti se protiv ove koncesije nisu pobunile jer su tako dogovorili s Beogradom. Ma šta nama ovde pričao Marko Djurić. Dok čeka da uhapsi Tačija. Bez skija. Na isti način će,živi bili pa videli, biti završen i, šatro, spor oko kombinata Trepča. Od koga kako-tako živi sever Kosova.

Da ne bude zabune – i Brezovica i Trepča su u takvom stanju da im je neko rešenje hitno potrebno.

AHTISARI, NE VIDIŠ ME: Kad sluša prvo Aleksandra Vulina, a sada Marka Djurića, čovek prosto ne zna šta da misli i kako da ostane pametan. Jer onaj pogled na dogadjaje oko Trepče, a sad oko Brezovice koji nam oni serviraju ovde, može se sa velikom sigurnošću reći, ne odgovara onome što se dešava na terenu. Dugo se tim pitanjima bavim i ne znam odakle da počnem. Evo odavde: Srbija za poslednjih 15 godina nije preduzela ama baš ništa da pravno dokaže svoje vlasništvo na Kosovu i Metohiji. Ni vlasništvo Fonda za razvoj u Trepči ni vlasništvo Ineksa u Brezovici. A bogami je tu dosta zamršenih stvari. Recimo, da li je Fond za razvoj korektno preuzeo vlasništvo u Trepči od Kosovsko-metohijske banke u stečaju, i drugo kako se tretiraju sredstva Jugoslovenskog fonda za razvoj nerazvijenih republika i pokrajina. I najzad, primenjuje li se na terenu Plan Martija Ahtisarija čak i ako mi stavimo ruku na oči i drečimo odavde, ma i ne drečimo, samo zuckamo: Marti, Marti ne vidiš nas? A ako se primenjuje, kako stojimo sa mogućnošću da, šatro, protiv naše volje i na Kosovo i Metohiju budu protegnute odredbe Sporazuma o sukcesiji? A ključna odredba tog sporazuma je da sva državna imovina pripada onoj državi (znam da mi stavimo ruku na oči i kažemo: Kosovo nije država) na čijoj je teritoriji. Kako kaže i Ahtisarijev plan. I još nešto: ta se odredba odnosi i na imovinu koja je finansirana sredstvima Jugoslovenskog fonda za razvoj nerazvijenih republika i pokrajina. Prema Sporazumu o sukcesiji, čiji autori sa naše strane tvrde da se na KiM ne odnosi, deobnog bilansa te imovine smo se odrekli.

ZAŠTO SU NAM SE SMEJALI: Ja mislim da naši političari ne govore istinu (žurim, pa ne mogu brzo da odlučim da li je dozvoljeno u kolumni napisati: lažu) kad tvrde da očekuju neko spasonosno političko rešenje za imovinu na Kosovu i Metohiji na koju pravo polaže Srbija, a koja je nesumnjivo od životnog interesa Srba koji tamo žive. Kakva je politička pozicija ovih naših pokazuju dve stvari: prvo, Borko Stefanović (DS) nam je neki dan rekao da medjunarodna zajednica, dok je on bio na čelu pregovaračkog tima, nije htela ni da čuje da se pitanje imovine uvrsti u dnevni red pregovora o Kosovu i Metohiji. Drugo, već sam o tome pisala, kad su se još pre toga naši prestavnici sa predstavnicima Prištine sastajali u Beču, predstavnici medjunarodnih finansijskih institucija (MMF) su se otvoreno smejali našim imovinskim pretenzijama. A političko rešenje imovinskih pitanja moglo bi da bude ‘a la Marko Djurić’ samo ukoliko bi Zajednica srpskih opština dobila pravnu formu koja joj omogućava da poseduje državnu imovinu. I da pre toga medjunarodna zajednica prizna vlasničke odnose u Trepči i Brezovici kako su zapisani u našoj Agenciji za privredne registre i našem Centralnom registru hartija od vrednosti. Ili bar faktičko stanje stvari (Trepča). I jedno i drugo teško da će se desiti.

Ruža Ćirković
Kolumna “Moj izbor”, dnevni list Danas

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com