Ruža Ćirković: Zašto država ne proda žig Tanjug.tačno

IME BEZ ZAŠTITE: Za one koji su zbunjeni neprekinutim pojavljivanjem vesti u štampi koje potpisuje Tanjug, otkriće: Tanjug je i dalje aktivno privredno društvo i u Agenciji za privredne registre i dalje nema ni traga da se sa tim javnom preduzećem nešto neobično dogadja, recimo postupak likvidacije. Ama, ni abera. Ja držim da bi u odeljku zabeležbe ili u odeljku oglasi o likvidaciji trebalo da ima nekog traga o zakonu kojim je Tanjug prestao da postoji ili da je zabeležena odluka vlade, na koju se pozivaju u Agenciji za privredne registre, prema kojoj će direktor Tanjuga podneti zahtev za brisanje iz registra svih servisa te novinske agencije onog trenutka kad zaposlenima budu isplaćene otpremnine, ali ničeg takvog nema. Čujem da ima nekih nedoumica oko obračuna otpemnina i da bi to moglo da potraje. Ima ih koji se pitaju da li javno preduzeće Tanjug ima kakvih sudskih sporova i odlaže li okončanje tih sporova njegovu likvidaciju. Odnosno, kako bi bilo saglasno propisima o likvidaciji privrednih društava, može li privredno društvo Tanjug raditi do god se i poslednji spor ne okonča, ukoliko takvih sporova ima? Odnosno ima li razlike izmedju brisanja iz registra medija i brisanja iz registra privrednih društava. Lud, zbunjen, normalan…

Ovde na isti lud, zbunjen, normalan način udaram na ključnu temu ovog teksta. Prema zvaničnoj informaciji Republičkog zavoda za intelektualnu svojinu Javno preduzeće Novinska agencija Tanjug zaštitilo je žig Tanjug.tačno i zaštita tog žiga traje do 30. septembra 2024. godine. Kad privredno društvo JP NA Tanjug bude likvidirano(?), pravno lice koje je ovaj žig zaštitilo neće postojati, dakle žig Tanjug.tačno neće imati ko da brani od, recimo, nedozvoljene upotrebe. Zašto država Srbija kao vlasnik JA NA Tanjug, ako nije mogla da proda tu medijsku kuću, nije prodala pravo na korišćenje tog žiga do isteka perioda na koji je zaštićen. Videli smo da ima interesenata da se taj žig upotrebi.

U kabinetu državnog sekretara Saše Mirkovića (koji nije onaj Saša Mirković što je, kao, hteo da sruši, daleko bilo, predsednika Vlade) su mišljenja da je za ovo pitanje prava adresa MInistarstvo privrede. Jer, misle oni, Ministrstvo kulture je bilo nadležno za poslovanje Tanjuga u sferi javnog informisanja, dok je Ministarstvo privrede zaduženo za sve statusne promene vezane za Tanjug. Ministarstvo privrede o ovom pitanju izgleda nema mišljenje.

STRAŠILO IME: U skladu sa lud, zbunjen, normalan stanjem meni je ovde na pamet pala jedna paranoično-modernizacijsko-lustracijska misao da je suverena država Srbija odnekud dobila nalog da uz svako sećanje na Tanjug izbriše i svako sećanje na njegovo puno ime (Telegrafska agencija nove Jugoslavije) odnosno na onaj deo koji seća na bilo kakvu Jugoslaviju, ne samo onu komunističku, koja je tu agenciju stvorila. Nego svaku. Neki misle da je to u skladu sa našom odlukom da iz socijalizma uskočimo u kapitalizam, da ta odluka baš takav rigorozan obračun sa sećanjem i podsećanjem zahteva, ja mislim da se, ako je koja paranoično-modernizacijsko-lustracijska sumnja na mestu, sa tim mišljenjem ne slažem. Tu se onda radi o nečem drugom što je na liniji prakse Sulejmana Veličanstvenog na koju se oslanja i tekuće veliko organizovano preseljavanje naroda s jednog kraja sveta na drugi. Za vreme Sulejmana Veličanstvenog su celi delovi naroda preseljavani tako da niko nije dočekao jesen tamo gde se nalazio s proleća. Sa takvima, bez korena ( i sećanja) lakše je vladati.

E ovde sam, čisto da pomognem u konačnom obračunu sa svakom zaostalom prošlom nepriličnošću, zatražila podatke o tome koliko još firmi u Srbiji nosi u svom imenu naziv Jugoslavija. Prvo su mi rekli 56, a onda su se popravili – samo 24, ostala su, idući u susret modernizaciji-lustraciji, izbrisana iz registra. Molim da se ovo primi k znanju i da se sa tim raščisti odlučno i konačno po ugledu na 1945. Gurajući nos tamo gde mu mesto nije, pronašla sam i da u jednom šumadijskom gradu postoji Tanjugovska ulica. Eto, koliko da i ja pomognem opštoj modernizaciji i raščišćavanju s prošlošću.

Ruža Ćirković