Specijalno vaspitanje

GOSPODIN SKOT: Sigurna sam da je predsednik Srbije izmedju 17. i 19. oktobra imao ozbiljan razgovor sa svojim roditeljima u povodu domaćeg vaspitanja.

Nikako ne bih mogla da prihvatim da je predsednik Srbije tokom razgovora sa, zna se, naročito opasnom funkcijom zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara, spoznao da američki ambasador u Beogradu nije „ti, ambasadore“, što je bio 17. oktobra, nego „gospodin Skot“, što je postao 19. oktobra.

Ne verujem, mada mediji bliski predsedniku Srbije tvrde da je njegov razgovor s Metjuom Palmerom bio oštar. Ali s naše strane. (Ne valja biti toliko blizak vlasti, i slike na izložbama bolje se vide, ako se malo izmakneš).

Dakle, konferencija za štampu predsednika naše države Aleksandra Vučića i zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara Metju- Palmera, baš bizarno, podsetila me na tuču (posle glavne tuče) izmedju ruskog borca Habiba Nurmagomedova i irskog borca Konora Mekgregora.

To što je Nurmagomedov, posle bitke, preskočio ogradu prostora propisanog za tuču i namlatio pola irskog tima svog protivnika, jer je sa njihovih usana čuo da ga vredjaju, pozdravio je odlučno ruski predsednik Vladimir Putin kao dobru poruku na šta je, ako Rusiju diraju, spreman svako u Rusiji. Da preskoči ogradu!

Ali ne i u lični vaspitni prostor tate Nurmagomedova. Taj je pedagog poručio da će sa svojim sinom, čim stignu kući u Dagestan, popričati o domaćem vaspitanju uz primenu vaspitnih metoda čija se ubedljivost može pretpostaviti. „I neće biti samo razgovor. Mi smo se dogovorili i sa njim i sa drugim borcima da postoje tri železna pravila: poštuj sudiju, suparnika i gledaoce“, rekao je sa svoje strane tata, što je ponekad jača funkcija od predsedničke.

ZORANINA MERA: Dakle, ja sam sigurna da je predsednik Srbije imao specijalan razgovor sa svojim tatom jer, nikako drugačije ne može se razumeti da je pomirljivo razumeo što „naš zet“ Metju Palmer, u njegovom prisustvu Kosovo naziva nezavisnom i samostalnom državom, a nije iz objekta, koji pripada državi Srbiji, izbačen naglavačke. Nego je Palmer sve pred „gledaocima“, koji imaju pravo na železno poštovanje, od predsednika Srbije izvoleo čuti: „Tako ga mi nazivamo, takozvano Kosovo, i za nas nije nikakva nezavisna država“, a sve to pre nego što je predsednik Srbije digao ruke od takozvanog nadgornjavanja i pred svima nama, poštovanim gledaocima, zavapio: molim vas, samo ne po glavi!

Sve ovo je, izvinite, i tonom i sadržajem sasvim suprotno očekivanjima ministra odbrane Aleksandra Vulina. Koji je, sve pozivajući se na svog političkog tatu, preskočio ogradu i nasrnuo pravo na zamenika pomoćnika glavnog sudije. Hrabrost koju nema ni onakav tabadžija kakav je Habib Nurmagomedov.

Sve ovo je, izvinite, ispod mere iz saopštenja ministarke Zorane Mihajlović i napominje na praksu 90-tih. Kad smo čas pokazivali kako znamo da se tučemo, a odmah zatim kako znamo da slušamo, pardon, molimo.

Dakle, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, a to je, kao što znamo, naročito opasna funkcija, nam je rekao jasno i glasno da je za SAD Kosovo nezavisna i samostalna država, da će dobiti svoju vojsku, a KOMPROMIS, kao uostalom nijedan američki funkcioner dosad, nije pomenuo.

Ja bih to ozbiljno uzela za ozbiljno, ali ja zato nisam ministar inostranih poslova, a Ivica Dačić jeste. Pa je Dačić iz Beča poručio, videla sam na javnom servisu, da se sa Palmerom nikako ne slaže austrijski vicekancelar Kristijan Štrahe, nego sa nama.

Zanemarimo odnos veličine i snage, zanemarimo i istoriju, samo podsetimo: isti Kristijan Štrahe je odlučno protiv sankcija, koje je Zapad uveo Rusiji, pa država kojoj je on vicekancelar te sankcije uredno sprovodi!

KUM VOJIN LAZAREVIĆ: Često ume da bude zabavno kad dugo a dobro pamtiš. Na kakve je sve transformacije sposoban živ čovek. Što je baš dobro. Mislim ta sposobnost.

Mediji su insajderski saznali da je crnogorsko-srpski biznismen Vojin Lazarević direktor firme Al Dahra doo iz Iriga, da će, dakle, Vojin Lazarević upravljati našim Poljoprivrednim kombinatom Beograd, kad ga konačno preuzme ta firma, pošto ga je za 105 miliona evra kupila. Bez stoke.

E pa, opet, bizarno mi pade na pamet da je isti Vojin Lazarević 2004. godine bio jedan od tri glavna lika u radu Anketnog odbora za utvrdjivanje činjenica i okolnosti u trgovini električnom energijom i finansijsko-bankarskim poslovima u vezi sa tom trgovinom.

Drugi glavni lik je bio Vuk Hamović, a treći glavni lik Aleksandar Vučić. Samo što su tada Lazarević i Hamović bili na jednoj, a Aleksandar Vučić na drugoj strani.

Vučić je, naime, bio glavni ispitivač Anketnog odbora, koji je trebalo da utvrdi da li su rukovodioci u EPS-u i ministri u Vladi Srbije pogodovali Hamoviću i Lazareviću u trgovini strujom.

Radilo se o operacijama čiju je zlonamernost i inače teško dokazati, a osumnjičeni su još
raspravu bezobrazno gurali na usko stručni teren.

Vučić, koji je njihovim odgovorima često bio doveden u nepriliku, sam im je odgovorio banalizujući svoja pitanja do kraja.

Pa je svakome, ko je seo na stolicu za ispitivanje postavljao isto pitanje: da li vam je kum Vojin Lazarević ?

I, kako bi ono rekao narod, bio je u pravu: dobar deo ispitivanih je na to pitanje odgovorio potvrdno.

I kad smo mi novinari mislili da tu više ne može biti iznenadjenja, na stolicu za ispitivanje je seo Mladjan Dinkić. Na standardno pitanje: da li vam je Lazarević kum, Mladja je umalo razočarao: Nije, rekao je i, uvek zabrinut da novinare ne ostavi bez materijala, odmah dodao: Ali su nam žene prijateljice!

Da je Lazarević kum, koliko se sećam, njegovom detetu priznao je i tadašnji direktor NIS-a Željko Popović. Kad je završio svoje svedočenje pred Anketnim odborom, podjem za njim zbog neke informacije bez veze sa anketiranom temom, a kad se vratim, kolege skoče: Šta si ga pitala? Da mi bude kum, kažem, što da jedino ja ispadnem iz kumovske igre.

Ovako: zbog bojkota tadašnje vladajuće većine, nalazi Anketnog odbora nisu dobili nikakav epilog. Višednevno saslušanje mene nije uverilo da su tu baš bila čista posla.

Nepunih deset godina kasnije, insajderi su tvrdili da je lično Vojin Lazarević Srbiji doveo, više nego poželjnog biznis partnera, princa Muhameda bin Zajed al Nahjana, prestolonaslednika Abu Dabija.

Princ, koji je i ministar odbrane zemlje koja kupuje mnogo oružja, rado je vidjen i kod Vladimira Vladimiroviča, sa kojim ja, da se ne lažemo, nisam bliska, ali jeste predsednik Srbije.