Da li bi Rusija ratovala zbog Kosova?

U ponedeljak, pre sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija posvećene Kosovu i Metohiji, sastali su se stalni članovi Saveta nacionalne bezbednosti Ruske Federacije. Stalni članovi SB RF su najviši ruski politički funkcioneri i šefovi svih bezbednosnih službi. Oni su, navodi se na sajtu Kremlja, podrobno razmenili mišljenja o situaciji na Balkanu. I to je sve.

Prenosimo komentar tog dogadjaja pod naslovom „Zašto je Savet nacionalne bezbednosti Rusije uznemirila situacija na Balkanu“, ruskog publiciste Dmitrija Bavirina (Vzgljad):

„Kako proizilazi iz reči pres sekretara predsednika Rusije, Vladimir Putin je obavio savetovanje sa stalnim članovima Saveta bezbednosti o sasvim neočekivanoj temi. U centru pažnje nije Ukrajina, nisu odnosi sa SAD, nego situacija na Balkanu. Ali nema mesta čudjenju: veoma skoro će taj region podsetiti zašto ga nazivaju ‘buretom baruta’.

Susret stalnih članova Saveta bezbednosti RF, kako je i red, odvijao se iza zatvorenih vrata. Mi samo možemo da pretpostavimo koje teze su se tamo čule. Ali to što je Savet bezbednosti u centar svoje pažnje stavio balkansku temu nije slučajno.

Kad je odgrmeo rat u Gruziji, medjunarodni analitičari su počeli na karti da traže sledeću tačku na kojoj će se potući Rusija i SAD u borbi za svoje interese. O Ukrajini je, što je tipično, malo ko govorio, ali se zato većina stručnjaka za medjunarodne odnose vrlo brzo setila da se baš Balkan smatra ‘buretom baruta Evrope’. I odlučili su da bi geopolitičku zategnutost trebalo tražiti baš tamo, tim pre što se aprila 2009. godine NATO proširio na Albaniju i Hrvatsku, a Moskvi se to, kako se moglo i očekivati, nije svidelo.

Treba razumeti da je traženje te tačke po mnogo čemu čisto pogadjanje i izbor u korist Balkana mogao je biti diktiraju samo time što je bilo koju tačku ipak trebalo pronaći – takav je rad analitičara. Posle evromajdana i ‘ruskog proleća’ postalo je očigledno da su oni pogodili ko prstom u pekmez, ipak kilometri članaka nisu bili napisani džabe.

U 2014. godini SAD su višestruko povećale svoje napore na istiskivanju Rusije sa Balkana. Pri čemu istiskivanje nije metafora nego otvorena tvrdnja višestruko ponovljena od strane američkih političara i stručnjaka.

Pre tri dana državni sekretar SAD Majk Pompeo, govoreći o budućem ulasku Makedonije u NATO, izrazio se samo malo diplomatskije (obavezuje ga funkcija), ali suština je ista: ‘Neophodno je ojačati Balkan protiv zlonamernog uticaja Rusije’.

Uopšte, istupi svakog američkog ‘jastreba’ na temu ‘zlonamernog uticaja Rusije u regionu’ moraju , u suštini, da se dopadnu svakom ruskom patrioti imperijalističkog kova. Po pravilu, nas otvoreno ‘preterano hvale’, a naše mogućnosti preuveličavaju.

U stvarnosti, u toku dovoljno dugog vremena, Balkan je za rusku spoljnu politiku bio trećerazredni front koji se održavao s nekoliko ‘podvižnika’ i ‘narodnom diplomatijom’.

Sad je već kasno tražiti krivce, tim pre što bi se za njih našli opravdanje od armiranog betona – ‘i u važnijem inostranstvu posla je bilo do grla’. Ali činjenica ostaje činjenica, američki lobisti veštački su naduvali razmere našeg uticaja na Balkanu da bi Stejt department gurnuo ruku u ‘bure baruta’ sve do lakta, a Kongres je za to izdvojio dopunska sredstva.

Na nivou medija, ta tema malo koga zanima kako u SAD, tako i u Rusiji, ali strasti su se usijale. To je imalo za rezultat da je Vašington sproveo nekoliko veoma uspešnih specijalnih operacija na ‘potiskivanju’ i pri tom toliko operativnih da je kasno za plakanje bilo još pre nekoliko godina. Sad je samo ostalo da se prizna poraz.

Glavni dobitak Zapada, to je razume se, Crna Gora. Uostalom, ona je najlakša. Da, značajan deo crnogorskog društva bio je izrazito prosrpski i antinatovski. Da, Rusija je tamo održavala pozicije preko one iste ‘narodne diplomatije’ (uostalom, poslednjih godina lokalna ruskojezičba opština je pod uticajem  priliva proukrajinskih imigranata počela da se kreće u razumljivom pravcu). Ali u Crnoj Gori Milo Đukanović republiku ne ispušta iz svojih šaka od 1990. godine, čak od vremena kad je postao kreatura Miloševića. Sada je presednik, ali to kako se naziva njegova trenutna funkcija nema naročitog značaja: za Crnu Goru je on vlast u svakom smislu – i u političkom i u tom, u kom je vlast bio Toto Riina na Siciliji.

Djukanović je uveo Crnu Goru u NATO u relativno kratkom roku, ne obazirući se na proteste lokalnog stanovništva, istovremeno sasvim očistivši opoziciju i stavljajući na teret Moskvi, očito sulude i nedokazane optužbe za ‘pokušaj državnog prevrata’. Sada je Crna Gora najantiruskija država na Balkanu.

Sledeća na redu je bila bitka za Makedoniju. Ona se može podeliti u dve etape – inspirisana kriza vlade, koja je dovela u pitanje teritorijalnu celovitost republike, i promena imena zemlje. Grke i Makedonce su ubedili da se dogovore: spor oko nasledja Aleksandra Makedonskog, koji je trajao nekoliko decenija, okončan je za nekoliko meseci, otvorivši Skoplju put u NATO. Istina, unekoliko je izneverilo stanovništvo – ono je ignorisalo referendum o preimenovanju Makedonije, ali Vašington i NATO baš briga za pravnu kazuistiku, kad je na kartu stavljeno ‘spasenje malene države od ruskog uticaja’.

Posebna priča je Bosna i Hercegovina .Faktički država je konfederacija pod stranom upravom – takvi su rezultati rata zacementirani Dejtonskim sporazumom.To objektivno smeta Bosni i Hercegovini da se razvija i kreće u bilo kom pravcu , ali u očima Moskve“  to nije greška,nego funkcija“: Bošnjaci i Hrvati hoće isto- na Zapad, ali Srbi osećaju da bi u okviru preuredjenja zemlje  njih sigurno obmanuli , pa više vole da stoje na mestu , koristeći se svojim pravom veta.

Jesenas je Milorad Dodik –     čovek koji svoju geopolitičku orijentaciju otvoreno bazira na Rusiji , relativno lako izabran za šefa Republike Srpske( Dodik je izabran za srpskog člana Predsedništva BiH- primedba Ekonomske Vesti).Poštenje njegove pobede atlantisti su gromoglasno doveli u sumnju, ali, iako u RS imaju sopstvenu agenturu, nisu se usudili da idu dalje.Na Zapadu se neopravdano ponose time što su ‘uspeli da završe rat u BiH“.A osnovano se boje da bi pri oštrim ( ili- bilo kakvim) akcijama na ponovnom razmatranju Dejtonskog sporazuma,  region ponovo pocrveneo od krvi.I to će se sigurno desiti, ukoliko Dodik, koji čvrsto sedi u svojoj fotelji, ispuni obećanje i objavi nezavisnost RS u jednom iz sledećih slučajeva : kretanje BiH u pravcu NATO, priznanje Kosova i pokušaj “ obojene revolucije“ na teritorijama pod njegovom vlašću.

Ostaje Srbija koju pritiskaju odavno.Moguće da bi je pritisli konačno ( na kraju krajeva, deo srpske intelektualne elite već je prešao na antirusku stranu), ali su delovale dve okolnosti.

Prvo, taktika predsednika Vučića sa sedenjem na dve stolice – prijateljstvo s Rusijom pri težnji ka EU- neočekivano funkcioniše.Funkcioniše u tom smislu što njemu dozvoljava da sačuva kako popularnost u narodu , tako i lojalnost Brisela.Pri drugačijim odnosima snaga, Vašington bi sigurno pokušao da zameni Vučića bilo kime(sebi) ideološki bliskim ,ali postojeći balans interesa zadovoljava EU , koja je Srbiji mnogo bliža nego SAD.Stiče se utisak da su Evropljani Amerikance ubedili da “ ne popravljaju dok nije slomljeno“ , tako da ispod Vučića ne izvlače drugu stolicu.

Drugo, neprijatan efekat za Vašington imao je ulazak Hrvatske u NATO.Radi usaglašavanja sa „atlantskim standardima“republiku su počeli aktivno da naoružavaju što je izazvalo aktivno naoružavanje Srbije.Vučić je pragmatičan čovek i ne želi svadji sa Zapadom ,ali “ krvnu sliku“ ne možeš izmeniti i teško da je on sposoban da zaboravi proterivanje svojih rodjaka iz Hrvatske u toku etničkih čistki sredinom 1990-tih godina.Sa tom problematikom, hronično platežno nesposobni, Beograd mogao se obratiti samo na jednu adresu u Moskvu, i pregovori o tome, kako da baš ruski stručnjaci i odbrambeni kompleks podignu oružane snage Srbije na viši nivo, traju već neki mesec.

Takav je opšti geopolitički raspored snaga na Balkanu.Ipak ne treba misliti da se Savet bezbednosti RF sastao prosto zato da bi ih još jednom razmotrio : ovde su pojeli našeg topa, onde smo mi zamahnuli na njihovog pešaka, a ovde partije prelazi u Mittelspiel.

Na Balkanu ne da prosto miriše nego smrdi na novi rat.I mada je Srbija vojnu reformu počela uglavnom zbog Hrvatske, obnovljena armija može valjati i za druge ciljeve.

Samoproglaseno Kosovo konačno se otrglo ignorišući mišljenje  kako EU tako i NATO.Na čelu njegove vlade je čovek izabran zahvaljujući parolama o “ objedinjavanju albanskih zemalja“ .Njegovi borci se transformišu u pravu armiju ,  a njegove diplomate su prešle na politiku “ podmukle ucene“ i sasvim su sahranili ideju razmene teritorija sa Srbijom po etničkom principu , ultimativno tražeći od Beograda da da tri opštine- Preševo,Medvedju i Bujanovac , za koje su Albanci izgubili rat 2001.godine.

To da se oko samoproglasene republike Kosovo „nešto dešava“ očigledno ilustruje bar ova činjenica : počevši od oktobra prošle godine, 11 država je povuklo priznanje kosovske nezavisnosti ( prvi je bio Surinam, poslednji- na današnji dan Madagaskar).Ali da bi se te “ proklete bolesti“ setili ruski mediji, treba da počne pucnjava.A samo što nije- u vazduhu i po konkretnim politikama, ali ipak samo što.

Sada je reč o neposrednoj i ni malo preuveličanoj pretnji po bezbednost Srbije.Rukovodstvo Republike, gde je prešlo u naviku prevodjenje armije u bojevu gotovnost , a povodom albanskih provokacija na administrativnoj granici, nije moglo da se ne obrati Moskvi, najmanje za savet, a pre će biti za aktivniju podršku.

A šta su u vezi sa tim rešili na Savetu bezbednosti RF mi ćemo, treba se nadati, saznati uskoro.A glavno je ne zakasniti“.