Vreme je za izlet: Lim, vidjen iz – voza!

Na Železničkoj stanici Užice se zaprepastim: voz od Užica do Podgorice putuje od 12.08 sati do 19.10 sati. Sedam sati? Pa zar to pre samo par godina nije bilo kraće? Što toliko dugo?

Od Užica do Prijepolja ide tri sata, ne sme brže, ne valja pruga nizašta.

Od Užica do Prijepolja ima 90-tak kilometara, znači vozimo se 30-tak kilometara na sat.

Prošle godine je u Srbiji prevoz autobusom poskupeo o-ho-ho, prevoz avionom je pojeftinio i-hi-hi, a voz ostao na istom. Jeftinom.

Ali, ako ste zaboravili koje su prednosti klackanja vozom kroz Srbiju, a mrzi vas da se na relaciji Užice – Prijepolje podsećate, pitajte pesmu Desanke Maksimović.

Ništa se nije promenilo, od vremena pre  nastanka čuvene pesme.

Prvo, oni što se voze vozom na relaciji Užice – Prijepolje, klac-klac, pa stani, klac-klac, pa opet, nisu čuli za političku korektnost i pravo na privatnost. A  ne bi ni voleli da jesu.

Puni su hvale za putnika, koji je prvi progovorio, i poštedeo ih gubljenja dragocenog vremena odmah upotrebljenog za koncizno, sadržajno i potpuno poveravanje.

Kad su se i rodjački geografski identifikovali, jedan reče: „E, kako se ono kaže, u Beograd što ne valja sve je došlo iz Pljevalja, i po neki golja iz Bijeloga Polja“.

Pa svima milo kako su u narodnoj doskočici opisani. „Nema našega naroda nidje, može da priča ko šta oće“, pa se još setiše kako su živeli tamo odakle su zbrisali za Beograd. “Iz kuće nam niko nije izašao bez ručka“.

E, srpski ručak u vozu trebalo bi da bude stavljen pod zaštitu UNESCA. Počevši od pečenog pileta.

Preko zalogaja, svako se setio jedne prilike kad je pomislio da se u 21. veku ne vuče na put dodatna torba s hranom. Srpskim vozovima klac-klac, pa stani, pa opet. Tad, i nikad više neće ostati gladan. Tri sata na otvorenoj pruzi.

A tamo odakle su zbrisali za Beograd, čeka ih pita od koprive i kiselo mleko. Dobro i lako, kaže iskusan putnik. Majka? Ne baš, snajka.

Branešci. Baba, gledaj Zlatibor! E da mi je ovde dušu da odmorim.

Jes, složi se baba, ali nidje krave nema, šta li pase ovolike livade?

Za utehu, ispričaše kako znaju jednu što muze krave u PKB-u, 40 krava dnevno, 42.000 mesečno. I prijavljena? Prijavljena.

Voz prolazi kraj stanice Zlatibor, bez zaustavljanja. Ih, al je propalo. Kuće popete uzbrdo izgledaju puste. Živi li ko tamo, tiho pita stariji putnik. Briga se zgušnjava, svi bez dvogleda ispituju daleku okućnicu, dok neko s okom sokolovim ne kliknu: Živi, eno dimnjak. Dje vidiš dim? Ćuti deda. I opet se neki setiše hrane. Dok se uz zaslepljujuću lepotu Lima ne proklackasmo kraj Priboja i FAP-a.

Al je propalo, rekoše, već profesionalno.

A Lim – lepota jedna zelena. Bezbrižna.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com