Luka Matić: Solun, grad terasa, teladi lutalica i plate od 400 evra

„A vi ste iz Srbije? Crvena zvezda!“, rekao mi je danas jedan prodavač na pijaci koja seče centar Soluna, nakon što mi je objasnio kako da napravim čaj od pupoljaka ruže. Nije bio jeftin, 100 grama skoro šest evra. I tako vam je skoro svuda u drugom najvećem grčkom gradu, svi prodavci, konobari, ulični svirači, policajci i slučajni prolaznici znaju za Srbiju, Beograd, Zvezdu, ređe za Novaka Đokovića (ne prate tenis sem ako ne igra neko od „njihovih Australijanaca“ poput Markosa Bagdatisa), i sve to što znaju začiniće sa nekom rečenicom na srpskom poput: „Hvala vam puno! Pozdrav“.

solunska luka

Sem konobarice u urbanom restoranu/prodavnici sireva i pršuta Aglio u solunskoj luci ljudi su bili predusretljivi, dobro raspoloženi i oduševljeni činjenicom da smo moji prijatelji i ja iz Srbije. Njoj opraštamo, možda joj nije bio dan. Ručak u tom restoranu, za petoro, koštao je 52 evra. A na meniju samo domaće – sirevi, kobasice, junetina, piletina… Toliko bi nas koštao i dobar ručak u Beogradu, ako ne i više.

Za susednim stolom sedela su dva starija gospodina. Jedan mi se požalio da je od krize „pola Soluna ostalo bez posla, a druga polovina bez polovine nekadašnje plate“.

„Ljudi po prodavnicama rade za 400-500 evra iako je zakonom zagarantovani minimalac 560 evra. Poslodavci su u problemu, teško ih je pogodila kriza, ali su mnogi tu krizu iskoristili i dodatno zaposlenima smanjili plate. Danas je sreća da imaš posao, tako da za platu malo ko i pita“, kaže on.

Bio je vlasnik kompanije koja se bavim nekakvim kompjuterskim poslovima. Recimo održava softvere za kompanije, nisam ga pažljivo slušao, molili smo konobaricu da nam donese odavno naručenu kafu. Imao je desetak zaposlenih, uglavnom prijatelja sa fakulteta. Danas ima samo jednog. Kaže nema novca. Sve što nema veze sa turizmom, koji se još koliko-toliko drži, teško je pogođeno krizom. Cena stanova, primera radi, u nezaustavljivom je padu. Danas se stan od 60 kvadrata u širem centru Soluna može kupiti za novac za koji se nekada mogla kupiti koliba u predgrađu, primećuje on.

protest

Nastavili smo dalje. Šetnjom kroz centar primetili smo da je grad pun policije. Jedna je bila ona regularna, a druga neka sa zelenim uniformama. Razbijači protesta, reče mi jedan radnik u fast fudu. Sjajno. Došli smo na proteste.

lutalica

Centrom se prošetala grupa od par stotina ljudi, predvodio ih je pas, jedan od solunskih lutalica, koji izgledaju kao omanja telad. Nosili su crno-crvene zastava. Pristalice Aleksandra Vulina? Pa blizu. Onaj radnik mi je rekao da pojma nema o čemu se radi, ali mi je sa natpisa protestanata preveo da se oni zalažu za, citiram, slobodan svet. Dakle anti-kapitalisti. Dakle, Vulinovci!

Nismo obilazili outlet tržne centre i one u kojima je sve prejeftino, kako pričaju ljudi u Beogradu. Butici u glavnoj ulici nisu jeftini. Naprotiv. Cene su na nivou beogradskih, onih naduvanih. Ali, popust je uobičajena stvar, čak i kada ne piše na proizvodu. Tako su mi u jednom butiku na duksericu čija je cena snižena sa 85 na 60 evra ponudili dodatni popust od 20 odsto. Prodavačica je čak pokušala da ubedi vlasnicu da cenu sa 48 spusti na 43 evra. Barem je tako izgledala, a vlasnica, siguran sam, pristala bi da sam insistirao. No, kriza je, red je da se pomogne „sestrama Grkinjama“. Nisu bile napadne, naprotiv. Možda im je taj „drugarski odnos“ taktika, a možda su stvarno tako srdačne, ali u svakom slučaju nam je prijalo i odrešili smo kesu. Pozvali smo ih da dođu u Beograd, u kojem nikada nisu bile. I mnogi drugi nikada nisu bili, iako znaju za njega i znaju poznate fraze na srpskom jeziku, ali jednostavno nemaju ama baš nikakav razlog, a sada ni finansijskih sredstava, za posetu našem gradu. Vučiću, izvini u njihovo ime.

čajevi

Krenuli smo u potragu za kafićem u kojem ćemo popiti tursku, ne, ne, ne – grčku kafu. To je ista stvar, samo što je grčka kafa nešto slabija u odnosu na tursku i morate malo da sačekate da se „slegne“ inače pijete puding od slabe kafe. Ponovo smo prošli kroz pijacu. U prvom delu, bogatijem, prodaju se čajevi, raznorazni začini, organsko povrće. Nije jeftino. Kilogram tikvica, primera radi, košta 2,2 evra, krušaka 4,2 evra, lubenice 1,3 evra…

pijaca 2

U drugom delu, siromašnijem, stvari su drugačije. Ljudi su i dalje srdačni, ali su cene daleko niže. Kilogram tikvica je u tom delu 0,6 evra. Hit ponuda je bio sušeni paradajz. Miris osvaja! Kilogram košta skoro 13 evra, a mi smo za 2 evra dobili 250 grama. Častio prodavac, nakon što nas je poslužio pistaćima u medu i susamu.

Našli smo kafić nakon dobrih sat vremena šetnje. U toj šetnji smo primetili da devojke u Solunu i ne obraćaju pažnju na to kako se oblače, dok momci itekako obraćaju. I one i oni nose skupocene naočare, to je, izgleda, obavezno u Solunu. A kako i ne bi bilo kad se bukvalno na svakom čošku nalazi prodavnica naočara. Primetili smo i da su svi kafići, a ima ih, puni. Pogotovo oni u solunskoj luci. Prvi red je zauzet, izgleda kao da se na njega čeka mesecima. Kafa inače svuda košta od 3 do 4 evra, zavisi da li pijete grčku, espreso ili nes. Čaša vode se ne podrazumeva, morate da je tražiti, neretko i po nekoliko puta.

terase

Završili smo sa istraživanjem centra Soluna. Krenuli smo dalje svojim putem. I opet smo, kao i pri dolasku, gledali u stambene zgrade. Bolje reći zgrade koje su izgrađene unutar terasa.

terase 3

 

Zaista, sve stambene zgrade su opasane ogromnim terasama. U Solunu je život, izgleda, terasa i more. Terase, poput onih u Srbiji, ne služe za skladištenje nepotrebnih stvari, špajz i slične stvari. Čak se i veš retko suši na onim terasama koje gledaju na ulicu. Tu su sto i stolice, za ugođaj naravno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com