Brat Tonija Blera odlučiće ko će upravljati Gadafijevim milijardama

Ser Vilijam Bler, stariji brat bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, presudiće, sva je prilika, ko treba da upravlja Libijskim investicionim fondom. LIF je 2006. godine osnovao pukovnik Muamer el Gadafi, koji je svrgnut i ubijen tokom arapskog proleća i NATO agresije 2011. godine. Imovina LIF procenjuje se na oko 67 milijardi američkih dolara, prenosi in4s.net.

„Vilijem Bler, brat bivšeg premijera Tonija Blera, treba da bude postavljen za sudiju u dugogodišnjem procesu za utvrđivanje upravnika nad Libijskim investicionim fondom”, preneo je juče Rojters pozivajući se na izvore obe strane u sporu.

Imovina LIF-a je nakon rušenja režima i zverskog ubistva Gadafija zamrznuta odlukom UN, da bi se sprečile eventualne transakcije najbližeg pukovnikovog okruženja u egzilu.

Sudbina zamrznutih „Gadafijevih milijardi” i njihova tačna lokacija do danas nisu poznati javnosti. Poznato je da je LIF plasirao sredstva u oko 500 kompanija i holdinga širom sveta i da je uložio skromnih osam odsto kapitala na finansijsko i tržište nekretnina na Zapadu.

Libija pre ”deomokratskog preobražaja”

Iako predstavljen kao beskrupulozan diktator Moamer el Gadafi je od Libije koja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja stvorio naciju sa najvišim standardom u Africi. Od kada je počela libijska revolucija, većina zapadnih medija Moamera el Gadafija predstavljala je kao zločinca i diktatora koji ugnjetava sopstveni narod.

Prema sistemu koji je Gadafi razvio dolaskom na vlast obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni u Libiji.

Pre dolaska Gadafija na vlast, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu.

Ukoliko bi neki građanin odabrao da se bavi zemljoradnjom, od države bi dobio kuću sa zemljom, poljoprivrednu opremu, seme i goveda, kako bi započeo biznis i sve to bespovratno.

Malo je poznato da u Libiji nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama koje su sve bile državne.

Gadafiju je najviše zamerano da krši ljudska prava u Libiji, a malo je poznato da je naredio da dok god svaki Libijac ne dobije kuću neće ni njegova porodica. Tako je Gadafijev otac preminuo, a da je još uvek živeo u šatoru.

Gadafi je izlazio u susret mladencima. Tako je svaki mladi bračni par dobijao od države po 50.000 američkih dolara kako bi kupio stan i zasnovao porodicu.

Ukoliko bi Libijac poželo da se školuje u inostranstvu ili bi mu bilo neophodno lečenje van granica zemlje, imao bi novčanu pomoć države koja bi plaćala sve troškove i još bi davala po 2.300 američkih dolara za smeštaj i prevoz.

Država je čak participirala i u kupovini kola, inače jeftinijih nego u Evropi, pa je subvencionisla kupovinu sa 50 odsto učešća. A kad se već kupe kola, sa benzinom nema problema jer je gorivo u Libiji koštalo 0,14 dolara za litar, što je bilo jeftinije od vode. I hleb je bio praktično besplatan sa cenom od 0,15 dolara za 40 vekni.

Gadafi je znao da je za pustinjsku zemlju voda najbitnija pa je napravio veliki vodovod kroz Saharu koji je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt i tako omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije. Na žalost, tokom agresije, NATO je dobrim delom ovaj vodovod uništio. Libiju je ostavio bez ikakvog spoljnog duga sa deviznim rezervama od 150 milijardi dolara, koje su, istina, sa početkom revolucije zamrznute širom sveta.

Svaki Libijac koji nije mogao da nađe zaposlenje po završetku školovanja dobijao je novčanu pomoć u visini plate predviđene za tu vrstu zanimanja. Dok su za svako rođeno dete žene dobijale po 5.000 američkih dolara deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije.