Ruža Ćirković: Sat bez skazaljki

E slatko sam se neko veče nasmejala, dok sam na jednoj evropskoj televiziji slušala nabrajanje svih mogućih razloga, medju kojima su bili i neki po zdravlje i život opasni, dakle svih mogućih razloga za ukidanje letnjeg i zimskog računanja vremena.

Čovek treba samo dovoljno dugo da se bavi svojom profesijom, kakav je moj slučaj, pa da dočeka da se krug zatvori, pravda pobedi i istina nadje svoj put. Oh!

Ovo pomeranje skazaljke na satu dvaput godišnje, tadašnja Jugoslavija je uvela 1983. godine. Tada sam ja bila izveštač iz Savezne skupštine. Kakav je naš običaj, razmišljali smo tada o raznim varijantama petljanja sa skazaljkama na satu. Po nekima smo, da smo ih usvojili, mogli biti mimo celog sveta. Ali nismo ih usvojili. Suviše je očigledno bilo neozbiljno.

Pre nego što smo se odlučili za ovo što sad imamo, napravljen je za Saveznu skupštinu predlog. Uz predlog je išlo ozbiljno obrazloženje, a u ozbiljnom obrazloženju su brojem kvantifikovane uštede električne energije koje će nam doneti srećno smišljena novina.

Budući mlad novinar, ja tad nisam mnogo znala, a najmanje sam verovala da ozbiljna država može tako neozbiljno da laže. Pa sam se u svom tekstu pozvala na sve brojne prednosti pomeranja skazaljke na satu, pa i na uštedu u energetici.

Sutradan me je pozvao profesor dr Branislav Todorović i zamolio da dodje do redakcije da mi nešto objasni. Tako je mene profesor najjednostavnijim mogućim rečima, kao stručnjak, uveravao da tu nikakve uštede ne može biti, u najboljem slučaju „što dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji“. Možda neki drugi razlozi postoje – mnogo se pominjao bioritam čoveka i nezdravo zimsko bauljanje po jutarnjem mraku – tvrdio je profesor, ali razlog velikih ušteda energije ne drži vodu.

Jeste da je s druge strane stajala vlada, ali profesor se pozivao na svoj naučni autoritet i, za razliku od vlade, predočio mi je i računicu – crno na belo.

Na predlogu zakona je, kako je to i sada uobičajeno, stajalo ime ministarstva – predlagača zakona. Pa tako krenem od početka. Kao vama sada tako svakom sagovorniku ponovo prepričam svoj susret s profesorom Todorovićem… U prvom su me ministarstvu malo prošetali od jednog nadležnog službenika do drugog – svaki se branio da nije one uštede on izračunao nego mu ih je kao gotovu stvar prosledio taj i taj kolega. Onda su me prebacili u ministarstvo koje se bolje razume u pitanja energetike – tamo sam prošla identičan put. Dok mi najzad poslednji u lancu nije odlučno rekao da je vlada tu računicu dobila od Jugoslovenske elektroprivrede – valjda posle toliko vremena dobro pamtim ime. Tamo drugu na koga su me uputili sve ispričam još jednom kako sam obrazloženju vlade poverovala, pa pravo u novine, i kako je moju veru u vladu i državu uzdrmao profesor Branislav Todorović… Jao, tu se čovek zgrane i potrese strašno, a meni pripreti da će mi se desiti ovo i ono ako njegovo ime pomenem i pred profesorom Todorovićem, koji njega zna kao ozbiljnog čoveka i stručnjaka, obrukam. Elem, odlučno mi saopšti čovek, da su njegovu instituciju iz vlade pritiskali da izračuna kolike ćemo uštede ostvariti ovim pomeranjem skazaljke na satu tamo-amo. Oni su se uporno branili, a ovi iz vlade ih još upornije pritiskali i na kraju pronašli spasonosno rešenje: napišite neki broj po slobodnom izboru i ajd zdravo. Da ih se otresu, vlada nije šala, oni tako i učine. Ljudi moji!

Sve ovo što vam sad pišem već je tada objavljeno u novinama. Tog dana kad su novine izašle sednem u taksi, a taksista bistri novine i pita me: jeste li vi pročitali ovo?!

Svejedno su ga usvojili. A sad iz Evrope poručuju da smo se tada možda nešto zabunili. Prvo oni, pa mi…i tako tokom proteklih 35 godina.